ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ СВЕТИЊАМА ВАСКРСАВАЈУЋЕ РУСИЈЕ, Москва, од специјалног извештача Гласа западне Србије 



 
ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ СВЕТИЊАМА ВАСКРСАВАЈУЋЕ РУСИЈЕ, Москва, од специјалног извештача Гласа западне Србије
29.07.2018 | 0 коментар(а)



Москва - Зашто васкрсавајуће Русије – питаће неко.Кад студентскијех дана, пре више деценија, бејах у ондашњем

Совјетском Савезу, видео сам на Врапчевој гори огроман базен за купање подигнут на месту порушеног храма.

Сада, са овим седим власима и крстом животнијех шиба које седамдесет љета носим, на том истом месту угледнух како се с небом љубе златне куполе и крстови храма Христа Спаса,  највеће православне цркве на свету.

У време оно, на Црвеном Тргу, бејаху редови обезбожених људи што сатима стојаху пред Маузолејом упропаститеља Царске Русије, Лењина, а сада угледах безброј раба Божјих у порти Покровског манастира како са цвећем у рукама и сузом у оку молитвено прилазе да се поклоне и целивају мошти Свете Матроне Московске.

Кад обиђеш светиње Русије, сине мој, схватићеш зашто је Рилке пре више од 100 година изустио да се свака земља на свету граничи са неком другом државом, а да се једино Русија граничи с Богом.

И појмићеш зашто је, пре више од 100 година, Свети Јован Кронштатски устврдио да је Русија подножје престола Господњега.

И кашће ти се зашто је пре тачно 100 година извршен голготски злочин над Божјим помазаником, еда би крвљу његовом и његове породице почело сапирање грехова руског народа, као што је крв Господња опрала грехе палога света. А, може бити да ћеш разазнати и смисао пророчке поруке старца Псковско-елазаревског манастира великом кнезу Василију Ивановичу: „Сва хришћанска царства окончаше се, и сабраше се у једно царство господара нашег, по књигама пророчким, тј. у руско царство: јер два Рима падоше, трећи стоји, а четвртог неће ни бити.“ И поруку која одзвања из Грчке још од 16. века : „Од оног часа у коме је Рим пао у јерес (папизма), а други Рим покорили безбожни Турци, велико царство (Русија) је Трећи Рим и хришћани се у њему сабирају“. 

По благослову једног Божјег човека, нећу рећи његово име јербо би се одмах сетили, упркос рђавом аутобусу и непобожним возачима, обишли смо парче раја на земљи и доживели рајске радости.

Крсни ход од Ипатијевског дома до Ганине јаме где су спаљени Романови, фото: М. С

Осамнаест дана подвижничког путовања уз молитву, духовне беседе и појање побожница нисмо осетили терет 10-так хиљада километара и ноћи несна. Напротив. Почајевска Лавра и њено духовно благо нас је опремило духовним крилима на којима смо полетели Свето-троицком скиту, гробу Св. Амфилохија, Голосејевској пустињи, Оптинсим старцима, њиховом скиту, новомученицима и источницима у којима се погрузисмо. Осетисмо, потом, ону божанствену Муромску љубав Светог Петара и Февроније чији дан се у Русији слави као дан породице, љубави и верности. Ох, како су нас њихове мошти у заједничком кивоту подсетиле на ту исконску везу и подстакли нас на гађење содомским парадама бруке и срама коју ђавољи синови потурају роду нашему. Та дивна љубав Петра и Февроније даде нам снаге да не осетимо тегобу путовања па смо у Дивјево, моштима Светог Серафима Саровског, приступили устрепталих срца. Након хода канавком где смо, предвођени игуманијом и монахињама, у мору ходочасника сви узнели по 150 молитви Царици Небеској, приступили смо екскурзији по светињи на којој су нас тамошње монахиња Ирина и сестра Пелагија упознале са настанком и растом ове свете обитељи. Кад смо им на растанку као (сада већ добро увежбан) хор отпевали : ... Пут нам је исти до Царства Небеског / Вера у Христа и Оца Јединог / Русија баљшаја, велика, светаја, плаветна / Моја љубимаја, носи те у срцу Србија / Земља славјанскаја и православнаја – низ њихова и наша лица су потекли поточићи суза. Сузе су замениле речи и остале да векују у нашим срцима. Њих ни погружавање у источнику Светог Серафима није сапрало, али смо имали осећај да смо, након трократног погружења, очистили и тело и срце и зацелили гресима рањене душе.

Ту прослависмо крсну славу наше сапутнице на радост свих поклоника који су се, у великом броју, затекли на источнику дивећи се србском обичају резања славског колача. Тако умивени стигосмо у Јекатеринбург, међаш двају континената (Азије и Европе), али и међаш Царства Небеског и царства земаљског на коме се виде величина и сјај првог и беда и пролазност овог другог. Руски Цар се, вођен Духом Светим, очигледно припремао за Царство небеско. За његове владавине у Русији је подигнуто преко 10.000 храмова и више од 750 манастира. Њега, царицу Александру, царевића Алексеја и кћери Олгу, Татјану, Марију и Анастасију убили су безбожници 17. јула 1918. у Ипатијевом дому, а затим су трагове злочина покушали да униште спаљивањем и посипањем киселином њихових тела у Ганинској јами, удаљеној преко 20 километара. Касније су срушили Ипатијев дом да би спречили долазак народа на место страдања. Тачно на стоту годишњицу погубљења ове свете породице ми смо имали част и срећу да учествујемо на овој светковини незаборавља. Од Храма на крви, који је подигнут на  месту порушеног Ипатијевог дома, непрегледна река побожног народа је кренула крсним ходом до Ганине јаме. Из грла ходочасника без престанка свих пет сати је одјекивала песма: Господе, Исусе Христе Сине Божји, помилуј нас. Надао сам се и веровао да ће ми Господ дати снаге да издржим овај марш ка небу, али да ћу препевати у ритму тог марша горње речи све то време, најгласније што ме грло носи, а да при том не промукнем, то нисам могао ни сањати. То чудо се десило и свим мојим драгим сапутницима, којих је било од девојчица и младића до стараца и старица, мојих година.

Овај крсни ход је био наше скромно уздарје Светом Цару Мученику и Његовој породици за љубав према србском народу, коју је показао ушавши у рат за Србију у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу и главу. Изгубио пролазно, ал` задобио вечно. То је била наша скромна жртва принета с љубављу светом Руском Цару који је, у време оно, поставио ултиматум савезницима ради избављења србске војске са обале Албаније, након страшне голготе.

Многи су сутрадан поновили крсни ход од Алапајевска до места страдања Свете Јелисавете. У катакомби где су склоњена тела светих Јелисавете, Варваре и других страдалника протосинђел Иринеј, духовник нашег поклоничког путовања, пресекао је славски колач и осветио жито које су припремили оснивачи библиотеке Срба на окуп, названом именом Свете Јелисавете.

 

Црвени трг у Москви, Црква Василија Блаженог, фото: М. С

Посебну радост доживели смо у селу Никитино, на Уралу, у Курганској области где смо са браћом и сестрама из Русије присуствовали величанственој Литургији у катакомбном манастиру Ваведење Пресвете Богородице, после које су нам домаћини приредили трпезу љубави на којој смо осетили сву братску љубав и топлину срца наше браће православне и учврстили веру у то да се тајни споразум између папе, САД и Немачке о „тоталном уништењу православља“ неће остварити. Јер, никад мржња није победила љубав, нит` је лаж надвладала истину.

У предивном Казању поклонисмо се чудотворној икони Богородичиној као и Петропавловском и Благовештењском храму и тако надахнути духом светиња запутисмо се ка Москви. У Сергије-трицкој лаври добисмо нову снагу коју потом умножисмо код моштију Свете Матроне, у храму Свете Марије и Марте где је Богу и потребитима служила Света Јелисавета.

Цркве Христа Спаса и Блаженог Василија су за вјеки вјеков учврстиле нашу веру да је Богу све могуће.

Кијево-печерска лавра је била круна нашег поклоничког путовања. Целивање моштију Божјих угодника у Горњој и Доњој пећини, обилазак храмова и поглед на Дњепар бијаху спојили небо са земљом. Јер, ваистину, овде смо осетили да вера наша богоносна на земљу Бога своди и на небо нас узводи  – како вели она дивна духовна песма.

Из Кијева смо због гужве у саобраћају излазили неколико сати које смо украсили незаборавним сечењем славског колача поводом имендана наше дивне сапутнице, монахиње Веронике, у чију част смо припремили несвакидашњу трпезу љубави. Појањем: многаја љета, надгорњали смо буку велеграда а пужење аутобуса претворили у лет ка небесима.

Манастир Почајево, фото: М. С

На овом ходочашћу још једном смо се уверили у истинитост пророчанства Јеремијиног да ће дворци безбожника опустети а колибе праведничке процветати.

Враћамо се родној груди, пуни љубави, вере и наде. Сви покушаји ђавола остали су безуспешни, ништа није могло пореметити мир душа нашијех. Јер, осећасмо као да нас милују руке  светаца чије стазе походисмо и као да нам у ушима одзвањају речи Светог Серафима: Христос васкресе, радости моја!

 

                                            ***

 Циљ ходочашћа је боготражитељство, упознавање светитеља који су својим животима угодили Богу и тако постали путоказ нашег смирења, покајања, преображења и спасења.

Они, Божји угодници, опомињу нас да нам се ваља пробудити и усправити док је дана еда нас не би части и сласти овоземља повукле наниже у четвороножје.

Отићи у васкрсавајућу Русију, угледати те небројене златноглаве куполе и звонике васкрсле из рушевина и пепела минулог зловремја, чути тај звон васкрслих звона значи чути опомену да је вакат, што би ре`ко Солжењицин: посветити време и мисли вечности.  

Праскозорје васкрсења Русије отвара наду и утврђује веру да човек снује а Бог одлучује. И да ће се сатански планови о уништењу православља распасти пред силом Сведржитеља као балон од сапунице. И да ће ваистину бити блажени прогнани правде ради. И да се Истина не може сахранити, јер све што је тајно, биће – по речи Господњој – јавно.

Храм Христа Спаса у Москви, фото: М. С

Отићи у васкрсавајућу Русију значи прославити стогодишњицу победе оне руске бабушке која је пољубила крст који је држао еписоп-обновљенац, која је узела нафору из његове руке а потом му пљунула исту, због кварења вере.

Отићи у васкрсавајућу Русију значи упознати светитеље руских катакомби у којима је сачувано семе православља упркос издаји ондашњег Синода.

Отићи у васкрсавајућу Русију значи уверити се да је народ, ваистину, чувар вере и да сви они који се с народом судише, парницу изгубише.

Отићи у васкрсавајућу Русију значи разумети зашто је народни песник изједначио сан и јаву:  Отвори срце, па ћеш моћи / Видети, к`о што види дете / Над степом Руском, у тихој ноћи / Хорове анђeла како лете.

ГЗС/ Милоје Стевановић

Дивјево код Нижгорода, највећи женски манастир у Русији, фото: М. С

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 







Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 













 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 130.448.084 посета
Тренутно на сајту: 216 посетилац(a)