Не жали („Ово ми је и теретана и кафана”) већ ономад, о берби, намерницима с диком показује да међу његовим чокотима нема ниједне травке коровуше.
– Овај заселак Паковраћа зове се Виногради, али дај боже да данас сви заједно имамо 40 ари под лозом – каже за „Политику” пензионисани инжењер из Ариља.
И на свом паметном телефону листа десетерац „Бан Милутин и Дука Херцеговац”, спеван пре Косовског боја, и забележен 1845, пером Вука Караџића. Пожешки бан полази у рат против Бугара и овако заветује верну љубу Иконију: „Гледај мене пребијеле дворе/ пази мене два нејака сина/ копај мене девет винограда/ у Бањици и у Атеници/ у Лозници и у Паковраћу/ док се вратим из земље Бугарске.”
Али од пређашње виноградарске славе овог побрђа на јеличким странама и под Овчаром мало шта оста. Рајко је пре четврт века почео да обнавља виноград на тазбинској косини у Паковраћу, на месту где су чокоти већ рађали пре стотину лета (1912) и заједно са супругом Славком улаже много труда у складни иметак, на који често долазе из Ариља. Накупио је и разноразног искуства, успут.
– Пођем по калемове у Велику Дренову, уздајући се у срећу. Уђем у кафану и ту ми кажу да купим од једног човека. Купим, посадим и никакве вајде не бејаше. Сићакно грожђе, неугледно, три године сам се мучио. На крају све почупам, ставим на „бубу” и отерам ономе што ми је продао, па истоварим пред његовом кућом. И одмах у Дренови послушам други савет, па купим лозу од чувеног калемара Саше Ратајца. Више се никад нисам покајао.
Мимогред је, вели, 1986. код Солуна видео беспрекоран виноград без иједне травке, те је исту бригу пренео на свој. А у Иригу је од других мајстора чуо и усвојио најбољи савет: до цветања ваља користити системична, а после цветања контактна средства за заштиту.
Данас на својих осам ари има 370 чокота углавном винских сората – црногорски вранац, жупски прокупац, француски бургундац – нешто муската, али и стоних за кућу, хамбург, кардинал и афусали.
Има и свој муљач из 1933. године, и рачуна да ће од хиљаду килограма грожђа добити упола толико вина.
– Пробаћемо га на Ваведење, 4. децембра, тај обичај смо усталили нас неколицина у Ариљу. По угледу на Французе који трећег четвртка у новембру пију први божоле.
Радоњић приповеда да се овиме никад не би бавио ако би му рачуница стајала на првом месту. Сећа се кад је његов старац Томислав Поповић из Паковраћа дошао у Ариље да би видео дом будућег зета, спустио донету боцу на сто и казао: „Вино јеличко, кило величко”. Другим речима: није лако с виноградом. Али би владика Раде, такође у десетерцу као Вук, казао: „Без муке се песма не испоја.
Међутим, један рад групе научних истраживача са пољопривредних факултета у Земуну и Новом Саду, представљен на саветовању у Чачку, сведочи да подизање винограда може бити уносан посао. Они су, за ту сврху, у десетогодишњем раздобљу (2004 – 2013) пратили рад једног великог засада (306 хектара) у Потиском виногорју, уложена и враћена средства.
По тој математици, за један хектар винограда било је потребно издвојити укупно 1.205.518 динара (највише прве године – 368.318, најмање треће – 70.380), принос је био 65.000 килограма а приход 1.419.600. То значи да је укупна добит од грожђа 214.082 динара, или само 21.408 годишње. Али, ако се то исто грожђе преради у вино онда је добит десетострука, или 2.101.784 динара за десет година. Рачуница се заснива на 56.333 боце мерлоа од 0,75 литара, чија је производна цена 89,50 а продајна 135 динара. У производним ставкама вино кошта 41,39 динара, док су трошкови пуњења 48,11 динара.
Извор: Политика, Гвозден Николић
