змије. Нема потребе за паником, али је опрез неопходан, поручују из Националног парка Тара.

Бројни посетиоци који су најавили долазак на Tару требало би да знају да је врло могућ сусрет са овим гмизавцима, па је стога неопходно и да се упозоре како би требало да се понашају у тим ситуацијама.

“Познато је да се змије боје више од људи, него ми од њих. Уколико одлазите у природу носите дубоку обућу, дебеле чарапе и дуге панталоне, а ако наиђете на змију покушајте да је заобиђете. Не покушавајте да је отерате и тучете штапом. Такође, док шетате шумом било би добро да правите мало јаче кораке или да лупкате неким штапом како би змија осетила вибрације и побегла пре него што наиђете на њу. Када остављате одећу или обућу на местима која су доступна змијама, пре него што се обучете добро прегледајте гардеробу како би били сигурни да се змија није негде увукла”, наводи се на сајту НП Тара.

На овој планини живи неколико врста змија а најчешће се могу срести поскок, смукуља, ескулапов смук, белоушка и рибарица.

Поскок (Vipera ammodytes) је најраспрострањенија, најдужа и најопаснија европска отровница. Позната је и под именима камењарка и присојкиња. Одрасле јединке нарасту око 65 цм, мада могу да достигну и 100 цм. На глави има израштај у облику „рогића“. Мужјаци су пепељастосиви, а женке су најчешће смеђе, сивосмеђе или црвеносмеђе, са израженом ромбоидном шаром на леђима. У природи је забележено само неколико случајева поскока који нису имали свој карактеристичан "рог".

Поскок, фото: Предраг Костин

Поскок је прилично је трома змија и није агресиван, а када је узнемирен почиње да сикће и покушава да побегне. Насупрот веровању, поскок не уме да скаче. Међутим, може да смота задњи део тела, па онда уздигне предњи и брзо га избаци напред да угризе жртву, због тога се стиче утисак да „скаче“. Досег таквог „скока“ је 40 цм.

Од свих европских отровница, има највеће отровне жлезде и зубе које могу нарасти до 1 цм. Отров је изузетно снажан, а уједа само када је у опасности. Смртни исходи код људи су изузетно ретки. Храни се сисарима, гмизавцима, ређе младунцима птица. Природни непријатељи су му куне, дивље свиње, јежеви, неке врсте птица попут чапљи, врана и птица грабљивица.

У НП Тара се среће на сувим, каменитим и добро осунчаним местима. Врста је заштићена према националном и међународном законодавству.

Смукуља (Coronella austriaca) је змија неотровница, али је лаици често помешају са шарком. Глава мало шира од танког тела, према њушци шпицаста, очи мале, зенице округле. Најчешће је браон боје, ређе сива. Највише збуњују пеге по леђима – два реда тамних пега које су иза главе мало веће каткад су у облику рогова или круне. Смукуље немају јако, набијено тело и велику троугласту главу као шарке, цик-цак линију те гребенасте љуске. Зенице су им округле, а код отровница су сужене као код мачке. На боковима још пролази тамна пруга, а од ноздрве преко ока према врату тамна пруга.

Смукуља, фото: Кристиан Фишер (Christian Fischer/pixabay.com)

Релативно је спора и флегматична, али ако је нападнута узвраћа напад (понаша се као отровница: врат јој је у облику слова S, испушта звук сличан звуку поскока) или се прави мртва тако што се не мрда, изврне главу и испушта карактеристичан мирис - мирис трулежи. Храни се гуштерима, мањим змијама, сисарима, па и инсектима. Ујед није опасан по човека.

Насељава сува и каменита станишта са вегетацијом, до 2.000 метара надморске висине. Има је на целом подручју Таре. Врста је заштићена према националном и међународном законодавству.

Смук, ескулапов (Zamenis longissimus Laurenti) је једна је од највећих неотровних змија у Србији. Просечна дужина износи 140 цм, достиже и 200 цм. Леђна страна тела је сивкасте, смеђе или маслинасте боје, некад скоро црна, са белим тачкицама на свакој крљушти. Младунци на прелазу између главе и тела са стране имају по једну жућкасту мрљу па изгледом подсећају на белоушку.

Смук, фото: Новердус (Noverodus/pixabay.com)

Храни се најчешће ситним глодарима, мишевима и волухарицама, гуштерима и младим птицама и свој плен убија дављењем.

Насељава углавном сувља станишта обрасла вегетацијом, листопадне шуме, жбуње, јако је добар пењач па се може наћи и на дрвећу где тражи плен. Настањује цело подручје Таре. Врста је заштићена према националном и међународном законодавству.

Белоушка (Natrix natrix) је једна од најчешћих врста змија у Србији. Дужина тела је 80–120 цм. Променљиве је боје, углавном маслинастозелене са тамним мрљама; има и јединки са две уздужне беле мрље на телу. На глави се у заушном делу налазе две полумесечасте мрље беле или жуте боје, по којима је и добила име.

Белоушка, фото: Маркта Маков (Markta Machov/pixabay.com)

Најчешће се среће поред бара, језера, канала или већих река у мирнијем делу тока. Безопасна је и ретко се брани уједањем. Када је узнемирена, често сикће и напада затворених уста, веома ретко уједа. Уколико осети да је смртно угрожена прави се мртва тако што се изврне на леђа и отвори уста. Кад је у опасности, најчешће поврати желудачни садржај или избаци цревни садржај, чији непријатан мирис отера непријатеља. Храни се претежно жабама. Добар је пливач. Заштићена је према националном и међународном законодавству.

Рибарица (Natrix tessellata) је неотровна змија чија дужина тела износи 80 до 140 цм. Једина је неотровна змија која има изразито троугласту и издужену главу. Основна боја је маслинаста са тамним мрљама дуж целог тела. На трбушној страни налазе се шаре у облику шаховског поља.

Рибарица, фото: Ранко Милановић

Рибарица у самоодбрани избацује секрет непријатног мириса и претвара се да је мртва. Изузетно је добар пливач. Храни се искључиво рибом (отуд и назив), и то углавном болесним и озлеђеним јединкама.

И у НП Тара се среће искључиво поред водених површина у којима су аутохтоне врсте рибе. Врста је заштићена према националном и међународном законодавству.

Према наводима стручњака из ове области на Тари није забележено присуство шарке.

Глас западне Србије