јер до рударских копова свакодневно су пролазиле масивне машине. Кад је рудник магнезита отишао под стечај, опустео је и овај засеок, па су тако затворене локална продавница и школа, а преосталим мештанима у аменет је остако раскокани макадам. Ипак, они и поред тога нису одустали већ су одлучили да остану на свом огњишту и ту наставе путевима својих предака.

„Овај део села поприлично је сиромашан у смислу обрадивих површина и по броју грла стоке, али ипак смо по нечему најбогатији. У питању је број деце којих  баш овде, где нема школе има највише. Одрастају срећни и задовољни, али ипак ми као родитељи морамо се борити за њихову бољу будућност. Ако смо већ одлучили да останемо у потоку, бар да до њега води нормалан пут“, рекао је за РИНУ мештанин Шаповског брда Иван Костић.

У око двадесетак кућа, поред одраслих живи преко двадесет малишана. Најтежа ситуација дешава се кад падне киша, јер се тада кроз овај засеок не може ни напред, ни назад.

„Кад одвеземо аутомобил на технички преглед, никад не може да прође из прве јер је увек поприлично оштећен због лошег пута. Претходних година покушавали смо да пронађемо решење, али све је било неуспешно. Не ради се овде о неком великом путу, у питању је само 1300 метара асфалта, а нама је то од животне важности“, каже Иван.

Мештани овог засеока у Милићевцима чекају асфалт као озебао сунце и надају се да ипак неће остати заборављени од свих.

РИНА / ГЗС