да у шаке узме књигу, можда баш „Буђево кроз векове” коју су сачинили, а реткост је код Срба, отац и син, Вукосав Попадић (1943 - ), професор из Сјенице и Сретко (1972 - ) који се у Чачку бави научно истраживачким радом и проналазаштвом.

Међу корицама ови завичајне памћенице на 549 страна, могу се срести родословни записи, сећања на суре ратне дане а бар у ратовима Стара Србија није оскудевала, песме које разгале душу или покрену сету, и заборављени обијачи с којима су нам преци одрастали.

„Народна пјесма каже, `Од оца је остануло сину`. То се може рећи за овз књигу. Легенда Пештера, професор Вукосав Попадић, годинама је сакупљао све занимљивости о селу Буђево. Његове свеске пажљиво је прочитао син сретко и наставио тим путем. Средио, систематизовао, прекуцао, додао. Тако су они ушли у ред приповједача, занимљивих људи који су изградили нашу цивилизацију. Јер, приче се причају од искона. Од праисторијских пећина и свемирског брода” - приповеда из Тивта у својој рецензији Драган Десов Попадић.

Буђево је извориште горске бистрице Вапе и завичај многих умних људи, који су се размилели из своје врлетне постојбине: од 499 душа после Другог светског рата село се свело на само 91, почетком овог века. Из прегршти допадљивих бележака из књиге смо, за ову прилику, издвојили смо Вукосављев текст о свадбеним обичајима Срба у старој Србији.

- Прихватили су га и уредници Гласника Етнографског музеја у Београду и објавили у том часопису још 1987. године – каже Сретко за ГЗС.
„Свадбени обичаји”, ево, иду овако...

„Рођење, удајa или женидба и смрт јесу три најзначајнија догађаја у човековом животу и његове главне одреднице. За разлику од рођења, којим се започиње живот, и смрти, којом се завршава, а на које човек, породица и друштво углавном не могу да утичу, женидба или удаја представља прекретницу у човековом животу, и у њој и те како учествују главни актери (млада и младожења), али и породица и друштво. Женидбом се мењао друштвени статус двоје људи, као и њихова звања. Тада је младић/момак постајао ожењен човек, а девојка удата жена.

Срђо са овцама, Фото Албум аутора књиге

У Буђеву и осталим српским селима на Пештерској висоравни, родитељи сматрају својом обавезом и дужношћу да ожене сина или удају ћерку. Свадба деце представља најсрећнији дан у животу родитеља.

Oбичаји везани за свадбу данас су се задржали у селима, мање у градовима, иако се и на селу смисао тих обичаја углавном заборавио – остало је само оно свима познато ваља се.

Пре саме свадбе постоји читава процедура уз припреме, коју је пратио сијасет обичаја.
Девојке и младићи су се састајали и упознавали приликом породичних славља, на сеоским скуповима, на саборима, прелима или док су чували овце. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку или неки дар, биљегу.

Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о девојчином пореклу, о породици, статусу, и другом. Уколико се млади заволе, онда се укључују људи из ближе или даље родбине да би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе. Родбина, рођаци, пријатељи и познаници који су посредовали пре ступања у брак познати су као проводаџије.

Међутим, некада се дешавало да се млади и не познају, већ се брак уговори искључиво преко посредника.

Сматра се да је момак стасао за женидбу кад напуни двадесет, а девојка кад напуни осамнаест година. Уобичајена појава је била да се момак жени када одслужи војску. Неретко су се момци женили и пре одласка у војску, јер су по повратку са одслужења већ били „матори момци”. У прошлости је било случајева склапања бракова између дечака који имају 12 до 14 година са много старијим девојкама. Разлог тој појави лежао је у потреби да у породицу уђе здрава и јака невеста, односно да се добије радно способна особа.

Свирачи на свадби Слобо Ашанин и Косто Нишавић, Фото Албум аутора књиге

Унутар породице пазило се на редослед женидбе или удаје. Ако у кући има више синова и ћерки, водило се рачуна да се прво ожени најстарији син или уда најстарија ћерка па редом по старешинству. Ако се нека девојка уда пре старије сестре каже се да је старију сестру прескочила.

Било је незамисливо да се тај ред поремети и доводило је до тешких поремећаја породичних односа. То се никада није дешавало споразумно и уз договор, већ отимањем девојке. Некада је одабир брачног друга био сведен на исто село или суседна села. Момци из Буђева су се женили са девојкама из Буђева, али исто тако и са девојкама из српских села Сјеничког поља, као што су Штаваљ, Брњица, Вапа, Чипаље...

Девојке из Буђева су се удавале у друге фамилије у Буђеву, али и у села са севера Црне Горе, Радулиће, Ивање, Корита, Башчу...

У прошлости, сусрети младима нису били дозвољени, па су они били под будним надзором старијих укућана. Дешавало се да се млади нису ни упознали пре просидбе. Брачног друга би одабрали старији (родитељи), не питајући при том сина или ћерку за мишљење, па су младенци довођени пред свршен чин.

При избору брачног друга важно је било да се женидбом или удајом дође до верног супруга или супруге, здраве, поуздане радне снаге, да се добије муж који ће бити ослонац и хранитељ породице, да се у кућу уведе вредна и послушна снаја. Један од битних чинилаца био је и стварање нових или учвршћивање старих пријатељстава између орођених породица. Такође се водило рачуна о сродству. Није се смело венчавати до деветог колена по родбинској правој линији, а чак до десетог по духовној линији (кумство).”

ГЗС