Син број 44 сања победу у Гучи 


U Srbiji danas temperatura do 23 stepena              U Skupštini danas konsultacije o izboru zamenika predsednika radnih tela              Novopazarski srednjoškolci najbolji u regionu              Plan rasturanja Republike Srpske!? Dodiku rade o glavi, ucene stižu i predsedniku Srbije              „Dodatna nastava” za najperspektivnije mlade fudbalere Borca              Zašto investirati u Zlatibor - 10 biznis ideja              Donacija Ženskom centru Užice              Rekonstrukcija fontane na Gradskom trgu             

 
Син број 44 сања победу у Гучи
Trenutno na sajtu: 629       |       Podeli:
09.08.2014 | 0 коментар(а)



Гуча - Синиша Станковић као дечак од 11 лета отишао у Београд да учи за трубача, и следеће

четири године није видео родну кућу у Загужању код Сурдулице. Све што човек жели морао би, по правилу, најпре да одсања, али се Синиши Станковићу (40) тај сан некако одужио. Имао је само 11 лета када је као мали Ром отишао из родне куће да би у Београду учио за трубача, 22 године непрекидно свира у Гучи и овом му је 14. пут да је капелник, али још ниједаред није осетио тај сањани, слављенички занос на Сабору трубача.

- Године пролазе а ја још замишљам прву победу у Гучи, и нећу одустати док се то не обистини – каже Синиша Станковић за  Политику.

Ономад, на предтакмичењу за овај Сабор, одржаном у Сурдулици која је по бројности оркестара и наградама њиховим најјачи трубачки центар у Србији, Станковићева капела освојила је прво место. И, предводи листу од седам сурдуличких финалиста у Гучи ове године.

- Свирали смо  Сурдулички чочек који сам ја компоновао, а то је један брзи  са ритам, и ромску песму, доле нашу, у д – молу, Dema miro, kajdukal mo ilo. Значи  Дај ми мира, боли ме срце. Љубавна, женска, у којој она тугује болне душе јер јој драги не узвраћа. Исте нумере свираћемо овде, у финалу.

Синиша Станковић са својим оркестром  Слатко срце јуче у  Броћића авлији у Гучи

У свет музике и озбиљног посла Синиша је ушао већ после четвртог разреда основне школе, и тада почиње његова необична животна прича. Док су вршњаци остали да се играју у родном Загужању, сеоцету од 70 кућа на два километра од Сурдулице, њега су родитељи пољубили и послали у Београд.

- Познати трубач Сафет Ибраимовић Срећко из оближњег села Биновце, који је свирао и у Гучи и са Есмом Реџеповом, чуо је негде две године пре тога како дувам као деран у трубу, и посмилио да од мене може бити нешто. На његову реч 1985. дошао сам у породицу Есме и Стеве Теодосијевског. Они су имали кућу на Јулином брду, под истим кровом са Цунетом Гојковићем.

Ромкиња заносног лика и гласа и њен супруг имали су у то доба светски познату групу са ромским мелосом. Стево (данас покојни) је свирао хармонику, а у Синишино доба у групи је на удараљкама био Сименон Атанасов за којег Станковић каже да данас, такође на удараљкама и уз хармонику, предводи оркестар Есме Реџепове.

- Кад сам дошао у њихову кућу, био сам 44. дете по реду које су прихватили, подизали и школовали за живот и музику. Есма и Стево нису имали своје деце. Она је за мене била мајка, купала ме и неговала, тако сам је и звао. Моји родитељи, Анђица и Часлав, долазили су из Загужања у Београд да би видели како сам, шта радим и да ли напредујем, али ја прве четири године ниједном нисам отишао у родно село. Важније је било да се посветим свом задатку, због којег су ме и послали у велики град.

Синиша је у престоници учио Основну школу  Ђорђе Крстић ту у крају, и нижу музичку у Улици Грчића Миленка, клавир и трубу. И све чешће са групом путовао по Европи и Америци.

- Есма и Стево су новац који би мени припао остављали на штедну књижицу и први пут сам отишао у Банку да га подигнем кад сам напунио 18 година. Мислим да се тада накупило око 20.000 марака, а отишао сам из сиромашке собе у Загужању, у којој смо истворемено спавали тата, мама и нас троје деце.

Есма се са групом 1990. године из Београда преселила у Скопље, у кућу свог брата у насеље Кале, где данас има свој музеј. И Синиша је две године био ту а онда је, узевши осамнаесту, поново дошао на животну раскрсницу.

- Ја Есму и данас зовем мама, често се чујемо ако имам неки проблем. Она је сада у 69. години али још ради и путује, а колико знам после мене прихватила је још троје деце и та се бројка завршила на 47. А ја сам 1992. у октобру постао пунолетан, али сам неколико месеци пре тога већ имао свој оркестар и такмичио се у Гучи. Са мном у оркестру од првог до данашњег дана су моја браћа, годину старији Мирослав, тенориста, и три године млађи Жарко, трубач. Такође од почетка с нама свирају басиста Игор Марковић и бубњар Славиша Стаменковић.

Прошле године свом оркестру додали су називСлатко срце.

- Тако се зове фабрика колача у Аранђеловцу коју држе наши пријатељи, Стојан Тасић и његови синови Никола и Слободан. Стојан је родом из сурдуличког краја, из села Алакинце, много лета дружи се с Чаславом и воли нашу музику. Не пропушта ниједно предтакмичење у Сурдулици.

Оркестар је прошле године путовао авионом на гостовање у Луксембург и Белгију, капелник у Загужању има кућу од 370 квадрата, а његов брат Мирослав још толико под истим кровом. Али, једно место у срцу је празно, и ту ће се некад сместити победа из Гуче.

Синиша Станковић је, иначе, један од ретких трубача који се на Сабору такмичио свирајући, у различитим годинама разуме се, и ромске чочеке и ћирилична кола. То је, углавном благодарећи чињеници да је школован музичар, али душа ипак вуче на чочек, као и све трубаче са српског југа. Као што ни оркестри из западне Србије не могу да погоде чочек.

Екрем Мамутовић (32) из Врања који је са својом трубом у Србији освојио све што се може, прича нам јуче у Гучи како се зарекао да ће научити бар једно коло да свира врхунски, макар да се приближи Дејану Петровићу и осталима.

- Одабрао сам коло Скакавац Боре Дугића и савладао по нотама, и читав оркестар је то дуго увежбавао. На крају, кад смо рачунали да је све завршено, одсвирали смо коло, преслушали снимак и ипак схватили да то није то – прича Екрем за наш лист.

У финалу 54. Драгачевског сабора трубача, вечерас (субота, 9.8.) у 21 сат, за победничка звања свираће 18 оркестара. То су капеле Кристијана Азировића из Бојника (2 пут у финалу Сабора), Горана Ранковића из Гуче (4), Екрема Мамутовића из Врања (6), Данијеле Веселиновић из Ариља (1), Тимочани из Књажевца (1), Марка Глигоријевића из Дуба (1), Синише Станковића из Загужања (14), Ивана Јовановића из Ужица (2), Божидара Младеновића из Свилајнца (2),Шидски трубачи (2), Бојана Крстића из Владичног Хана (9), Радише Витезовића из Тубића (6), Срђана Азировића из Бојника (5), Дејана Јевђића из Пожеге (8), Саше Крстића из Загужања (2), Марка Трнавца из Мршеља (1), Барка из Књажевца (4) и Владице Новковића из Загужања (1).

Трубаче ће оценити жири којим столује др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог, и она је јуче објаснила шта их може уздићи:

- Иако се вође оркестара надмећу за прву трубу Сабора и реч је о њиховој промоцији, жири ће ипак нарочито вредновати тимску музику, дакле звук оркестра у целини. Поред тога, од оркестара се очекује да остану у оквирима фолклорног трубаштва и чувају најдиректнију везу са нашом музичком традицијом, што ће жири такође имати у виду.

У паузи, док оцењивачи буду већали, концерт на главној саборској позорници припредиће мајстор трубе Дејан Лазаревић из Пожеге.

Г. Оташевић, Политика




PODELI:








Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије

Телефон: 032 347 001 | Мејл: redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
032 347 001
redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 155.776.132 посета
Тренутно на сајту: 630 посетилац(a)