кућица које су некaда храниле на стотине породицa. Ћумурана је данас све  мање, али и оних који се одлучују за овај тежак посао у ком су руке можда прљаве, али образ је чист и то је оно што је најважије.

"Ћумуране су се некад правиле од блата, а касније од цигле. Зидају их мајстори који праве хлебне фуруне и како би се изградиле потребно је максимално пет дана. Посао није нимало лак, али се ипак његова традиција код нас преноси са колено на колено и то је нешто што смо одлучили да ће нам бити посао", рекао је Саво Добросављевић из Драгачева који се већ годинама бави производњом ћумура.

Саво  Добросављевић, фото:  РИНА

Свака пећ грађена је у круг и има свој темељ и кров. Ћумурана се пуни дрвима до врха, затим се пали ватра и процес сагоревања траје до седам дана. Пошто нема велике концентрације кисеоника, долази до тињања и дрво се претвара у ћумур. Свака пећ има своје луфтове и кад се на њима појави жар, процес је завршен. Тада се додаје око 100 литара воде, тако стоји шест сати и долази до каљења, после се купи у вреће и продаје.

У овим зимским месецима три пута месечно пали се ћумурана, а за производњу је најбоље буково дрво јер је најчистије. Тако да нема места заблудама да роштиљ на ћумур није здрав. Управо је најукуснији и нјабољи припремљен на тј начин. Често су надлежне инспекције су долазиле у проверу и нису пронашли ниједан елемент који би показао да производња ћумура не ипуњава све потребне стандарде. Поред што се користи за роштиљ, ћумур се чак користи за филтрирање воде", прича овај Драгачевац.

Производња ћумура јесте посао од ког може врло лепо да се заради. Из Драгачева ова сировина иде за читав свет, а извози се у Немачку, Грчку, Норвешку, али и Америку. Посла има, само ко хоће да ради јер је врло тешко наћи вредне раднике.

ГЗС/ РИНА