Ново издање Народног музеја: „Фрагменти о Чачку” мр Маријане Матовић

Чачак – Народни музеј у Чачку управо је објавио двотомну монографију

 

мр Маријане Матовић под насловом „Фрагменти о Чачку” која обухвата бројне путописне и друге записе о овом моравском завичају. Рецензент, професор др Дарко Танасковић, прибележио је и:

„Ова два тома тома која сад имамо пред собом, иако сачињена од одломака многих путописа и записа о Чачку, никако не делују `фрагментарно` већ чврсто и громадно, попут Овчара и Каблара. Одсад ће онај ко буде имао радозналости и воље бити у прилици да и кроз ту двотомну, беспрекорно саграђену и засвођену капију уђе у град”.

У свом уводном слову Делфина Рајић, директор Народног музеја у Чачку описала је о каквом је издању реч:

„У бројним и разноврсним облицима људске покретљивости, феномен путовања чврст је и значајан. Донекле подсећајући на античку и традиционалну праксу ходочашћа, путовање има несумњив практичан и културолошки значај у људском искуству, укрштајући ишчекивања и питања о спознаји, култури и задовољству живљења са личним ставовима онога који путује. Да би био путник, човек мора непрекидно да трага за сопственим центром равнотеже у једном простору и времену.

Унутрашња динамика људског духа која покреће, манифестована кроз индивидуално искуство, током историје попримала је све јаснији облик урођене и изворне жеље за одговорима на питање о смислу сопствене, али и туђе егзистенције.

Као моћан извор духовног уздизања, путовање током векова све више интригира и привлачи, те се бројни путници одлучују да своја сазнања и видике шире и обогаћују путујући копном и морем. Отискивање у далеке, непознате крајеве, много старије од саме књижевности, инспирисало је настајање путописне литературе, популарног штива за широку јавност, која приказује не само пределе и људе, већ и путникове личне реакције и рефлексије. Отуда је у описима путовања све израженија психолошка димензија, преношење мисли и осећања онога који своја путничка запажања бележи.

Било да је реч о путовању истраживача, авантуристе, дипломате или само о жељи за новим (са)знањима, последично се ради о мењању сопственог живота и унутрашњем преображају. Управо је прелажење са једног ступња спознаје на други, виши ступањ, честа тема о којој путници из различитих побуда пишу.

Судећи према изворима, путника кроз српске крајеве најмање је било у XVIII веку. Мада „на свега неколико дана пута од Енглеске“, Србија до XIX века за Европљане представља потпуну непознаницу. Тек у првој половини XIX века ова поробљена и назадна земља оријенталног Балкана постаје откровење за Европу, а радозналост путника према овој, кроз егзотистичке наочаре посматраној земљи, све је већа. Странци све више показују интересовање за друштвене, културне и политичке карактеристике Србије, што постаје један од главних подстицаја за дужи или краћи, успутни боравак у српским земљама. Треба имати на уму да су многа позната и мање позната имена, данас заборављена или једва присутна, своје импресије, срећом по српску и европску историју и културу, готово по правилу поверавали перу, те њихов значај никако не би требало занемарити.

Искусно се крећући овим релативно аутономним и разуђеним пољем, Маријана Матовић широј културној јавности открива један мање познат свет, сместивши га међу корице капиталне двотомне монографије Фраgменити о Чачку 1-2 (Народни музеј Чачак, 2019). Мада сâм наслов сугерише да је Чачак централни, стожерни мотив и просторно омеђена одредница њених интересовања, ауторка је конципирала слику о свом родном граду не само кроз визуру страних и домаћих аутора који су у њему боравили, већ и у ширем контексту - кроз описе Србије и српског народа у целини.

Разних профила и интересовања, заступљени аутори, првенствено страни, „заснивали су свој легитмитет као путници прве класе, као путници у земље које њихови сународници углавном до тада нису имали прилику да посете, па чак ни да стекну било каква озбиљнија обавештења о њима. И путовање и писање нагло се демократизују и током двадесетак година путопис постаје живи жанр у којем је грађанска субјективност у најсрећнијим тренуцима умела да се потврђује, да изражава и да препознаје интелектуалне, културне, литерарне, политичке тежње и противречности епохе,“ пише Владимир Гвозден у својој књизи Српска путописна култура 1914-1940: судија о хронотипичности сусрета (Београд, 2011).

 

мр Маријанa Матовић

 

Међутим, Маријана Матовић није се тематски ограничила само на путописни жанр, већ је у овој обухватној антологији заступила хетерогене текстове, у којима се фактографија преплиће са литерарношћу. Стога овај несвакидашњи сабирник низа трагова који указују на променљиве историјске, политичке и културне односе између Србије и западне Европе сведочи још нешто – путописац је по нечему морао бити изузетан, било по знању, положају, типу субјективности...

Фраgменити о Чачку нас, дакле, уверавају да додир личних афинитета и ерудиције са својим или страним (туђим, непознатим, оним што није „наше“), „и није друго него културна историја стварног живота и реалних односа појединих народа, земаља и друштвених заједница“ (Миодраг М. Пешић, „Наш књижевни путопис“, Живот и рад, 1930, 515).

Добро конципирана, поткрепљена мноштвом примера и методолошки доследно спроведена, монографија Маријане Матовић представља драгоцен прилог мултидисциплинарном изучавању пута и путовања.

Са обзиром на интригантност теме која представља непознаницу чак и за добар део високообразованог профила читалаца, књига је намењена свим узрасним и образовним структурама – средњошколцима, студентима, професорима, истраживачима разних струка (историчарима, географима, етнографима, социолозима, политиколозима...), уметницима и широј културној јавности. Несумњиво је да ће Фраgменити о Чачку 1-2 на достојан и потпуно нов начин репрезентовати не само Град Чачак, већ и читаву Србију, иницирајући даља истраживања у том правцу”.

ГЗС