куће су им удаљене свега пар метара једна од друге те често, онако „са прозора“, воде разговоре на разне теме. Размењуј рецепте за разноразна слатка, торте и ситне колаче, укусне пите, чорбе, салате, месне деликатесе и друга јела из традиционалне српске кухиње. Обе обожавају цвеће тако да им дворишта изгледају као мале рајске баште преплављене ружама, мушкатлама, бегонијама, бомбоницама...
И Јелица и Љиљана потичу из домаћинских сеоских кућа па воле да оно мало слободног простора у укусно уређеним двориштима попуне понеком воћком и нејнеопходнијим поврћем да се, кад затреба, не трчи на пијацу и продавницу.
Иако су далеко и од категорије ситних произвођача јабука, крушака, смокава, као и повртарских култура, ове две шарматне даме задивиле су свет својим производима, али и остале комшије, пријатеље, познанике, чак и родбину .
Пре пар година Јелица је на свега 12 струка парадајза остварила рекордну производњу, недостижну и за оне са пет пута више чокота овог поврћа. Било је десетак парадајза „килаша“, док је један достигао џиновску тежину од 1.610 грама.
„Људи су били очарани величином парадајза. Данима нисам успевала да га самељем, јер је свак од дана неко најављивао долазак, чак и мог села удаљеног двадесетак километара од Краљева да би се уверио у истинитост приче која се брзо прочула. Просто ми нису веровали на реч него су сви желели да га измере и сами се увере у тежину џина из мале баште. Прецизна кућна вагица увек је показивала - 1.610 грама. Нема лажи - нема преваре“.
Парадајз је био врхунског квалитета. Остављено је семе од њега, за кућу и пријатеље и Јеличин рецепт за успех.
„Са супругом сам у касну јесен дубоко изриљала башту да преко зиме земља измрзне, у пролеће је прекрили стајњаком и то је све од ђубрива које смо користили. Било је пар кропљења течношћу од коприве, редовно окопавање, закидање заперака и заливање и то је цела тајна. Гарантовано, здрав, сочан и укусан производ. Остала је и слика за успомену“, казује Јелица.
Њена комшиница Љиљана сигурно ће ове сезоне оборити рекорд у крупноћи својих смокава. Плодови њене „петроваче беле“ иако су још далеко од пуне зрелости и времена бербе достижу тежину од 130 грама. Ако се зна да је просечна тежина плода ове врсте 62 грама онда прича из Љиљаниног дворишта звучи невероватно.
„Ово је чудо. Сваког дана гледам како плодови просто бујају и не знам где ће им бити крај. Ово се никада није догодило. Ја сам прошле године са једног стабла скувала десетак килограма веома укусног слатка, нешто сам поклонила и све су смокве биле нормалне крупноће, баш за слатко. Ако бих од овогодишњих кувала слатко морала бих да госте послужујем јеловном кашиком. По свему судећи ове године ћу морати да купим смокве за слатко а моје ће отићу у џем“, прича ова врсна кулинарка.
„Џин смоква“ је изненађење и за стручњаке. Агроном Драгутин Јевтовић каже да је и за њега са много искуства у послу ово велико изненађење, боље рећи право мало чудо.
Љиљана истиче да смокву одгаја без посебне неге. Осим додатног заливања у појединим фазама вегетације и сушним периодима никаквог другог посла нема. Тако причу о овој старој воћки пореклом из Мале Азије ова Краљевчнка чини још мистичнијом и интересантнијом.
ГЗС/Миланко Даниловић
