планинским селима. На обронцима Муртенице, у селу Драглица, вредни домаћини спремни су за зимску сезону, а дим се вијори не само из кућа већ и из врелих сушара. Препознатљива по мирису дима, неправилног облика и одличне сланоће пршута је својврсни деликатес. Без ње се не може замислити ниједан оброк, па су „слане собе на српски начин“ како још називају сушаре, неизоставан део сваког домаћинства.

„Добро месо и букова дрва су једина два фактора од којих зависи квалитет сушеног меса на традиционалан начин. Људи по граду иду у слане собе да се релаксирају, али и ми имамо наше у селу. Враћају нам осмех на лице сваки пут кад из њих изађемо са великом леђаницом“, рекао је за РИНУ домаћин Велиша Петровић из Драглице.

Рецептура се за овај сухомеснати деликатас преноси  деценијама са колено на колено. Генерацијима она је наследство од ког не одустају. Велиша је процес сушења научио од свог оца и истиче да има много пршута, али да најбоље мирише она која се суши у планиским селима.

Најкавлитетнија прушта стиже из српских планинских села, фото: РИНА

„Најважније да се месо правилно усоли и остави да одстоји око недељу дана. Суво буково дрво и новембарски мраз који сваког јутра окује село испод Муртенице једна су од тајни квалитетног сувог меса. За настајање најбоље пршуте и сланине, зависи од временских услова у просеку од петнаест до месец дана“, каже Велиша.

Верује се да је село Драглица име добило по драгим лицима која у њему живе. Могуће је да управо чист ваздух и здрава храна код њих „убијају“ све негативне утицаје и зато им је на лицима најчешће осмех, па је село и имало разлога по чему да добије име. Налази се у живописним пределима између Торника и Муртенице.

„Ово је село у ком сви људи између себе говоре, нема свађа, слажемо се и живимо без трзавица, па је легенда да је име добило по драгим лицима вероватно тачна. Некада је било много више људи и село је било много живље, али сада ми који смо остали трудимо се да сачувамо огњишта наших предака и да их не обрукама. Сваког путника намерника или било кога ко је случајно прошао кроз Драглицу дочекујемо као род најрођенији“, прича Недељко Грујичић.

За добру пршуту потребна добра букова дрва, фото: РИНА

У атару села Драглица налази се и прави драгуљ, Тавничко језеро, које је настало пре тридесетак година на дну рудничке јаме. Због стрмих падина до воде се јако тешко прилази, а највиша дубина је око 18 метара. Колико је ово село у ком живе срдачни и насмјеани људи живописно показује и то да са појединих брда из Драглице пуца поглед на планине Дурмитор и Љубишња.

РИНА / ГЗС