Услед недостатка радне снаге и складишних простора, Тадићи смањују површине под кромпиром

Ужице - Пре десет година, Милош Тадић из села Поникве определио се за сорту бела роса и није се покајао, јер управо ова сорта даје одличне

резултате у ужичком крају. Прошле године, Милош Тадић постигао је приносе од 35 тона по хектару, а део рода је, услед немогућности пласмана био приморан и да баци. Ове године, суша је одрадила своје па ће приноси бити знатно нижи, свега 10 – 12 тона, преноси Агропрес.
„ Квалитет је остао исти, нема жичара, нема болести, вирозе. Проблем је само увозни кромпир, али не вреди кукати на државу, нико нам није крив што се бавимо производњом кромпира. Увознички лоби је све обезвредио, наш рад, наш труд и довео нас до нуле.

Прошле године кромпир сам продавао и за 10 и за 20 динара, нисам се уклопио ништа. Боље га опет продати, него га бацати“, каже Тадић и додаје да би реална цена ове године од 40 до 50 динара могла оправдати трошкове производње.

Фото: Агропрес

„ Све зависи ко колико ради. Ја ћу свакако смањивати површине јер су трошкови производње велики, а радне снаге нема. Деца су завршила факултете и немају намеру да се баве пољопривредом, супруга и ја једини смо укључени у ову производњу, под отвореним небом.Нема радне снаге, нема младих, ако се овако настави, за десет година овде нећете имати њиву под кромпиром, каже Тадић за Агропрес.

Фото: Агропрес

Он додаје да је ове године додатни проблем и недостатак складишног простора.
„ Сваке године додатни динар се узме у априлу и мају. Тада за 20 одсто скупље продамо део рода кромпира, а услед повлачења препарата против клијавости онемогућени смо да то урадимо и ове године. Мораћемо што пре да нађемо купце и да се робе отарасимо. Са друге стране, радне снаге нема, једва смо нашли сезонке раднике да покупимо кромпир, механизација је застарела,а трошкови производње знатно поскупела , додаје Милош Тадић за Агропресс.
Захваљујући субвенцијама, Тадић је зановио механизацију и купио фрезу, прскалицу и заливне системе које је искористио у својим малињацима јер, захваљујући црвеном злату, опстао је у производњи кромпира.
„ Од кромпира не може да се живи, али се сељак увек нада да ће бити боље. Произведим шест тона туламина и продам по доброј цени, што зарадим, уложим у кромприр и тако у круг. То је кључ опстанка“,каже Милош Тадић за Агропрес.

 

 

ГЗС / Агропрес