Удружење „Босиљак” чува од заборава ручне радове и старе занате

Чачак - За жене из чачанског удружења „Босиљак” слободно се може рећи да су прави чувари старих заната.

Уједно су и расадник знања јер су у њиховим радионицама многи спознали да имају таленат за рукотворине. Оне од заборава такође чувају умеће израде ручних радова и што је још важније преносе га младима.

Када уђете у просторије где вредне жене својим рукама стварају нестварно, брзо схватите колико је вредности могло нетрагом да нестане. Овде се од заборава чувају вештине злата вредне.

„Кренуло је са редизајном намештаја и декупажом, а сада имамо и радионице за ткање, за пустовање вуне, за златовез, за шивење, хеклање, плетење, за моделирање” , рекла је председница удружења „Босиљак” Славица Јездимировић.

Овде се везе, плете, тка, трукују мустре. Вештина труковања је одавно заборављена, али у овом удружењу вредне женске руке оживљавају сећање на ову технику.

Радмила Дуканац, фото: ГЗС

„Труковање је уствари пресликавање са одређеног папира на коме већ постоји одређена мустра, како се то у везу и зове, и онда се са те мустре пресликава преко индига на материјал” , казала је Радмила Дуканац.

И Јелена Милунковић је овде научила да тка иако није имала никаква ранија предзнања.

Јелена Милунковић, фото: ГЗС

„Моја мајка се као девојка бавила ткањем, као дете ја се никада нисам бавила тиме, али просто ме је привлачило, и онда сам пре 4 године овде у „Босиљку” завршила школицу ткања и сада радим” , испричала је Јелена Милунковић.

Захваљујући предузимљивим женама из удружења „Босиљак” овде се организују и бројне радионице, али услов за бављење ручним радовима је пре свега љубав.

„Када имате љубав, имате и стрпљења. Сатима могу да седим док не урадим неку нову мустру која ме заинтересује ” , истакла је Славица Словић.

Некада је свака млада жена, без обзира да ли живела у граду или на селу, морала да зна бар нешто од ручних радова.

Спасенија Шкиљевић, фото: ГЗС

„Још у Основној школи сам научила да везем, плетем и хеклам. Све ручне радове смо ми радили” , рекла је Спасенија Шкиљевић.

На њу се надовезала Радојка Трипковић која каже да је некада  свака девојка на селу морала да зна понешто од ручних радова.

Радојка Трипковић, фото: ГЗС

„Ако у селу ниси знала да радиш ручне радове, сматрало се да ти нешто фали” , казала је Радојка Трипковић.

Времена су се променила и ручни радови једно време нису били у моди, али њихова вредост је непролазна и већина оних који одавде оду у свет тек тамо схвате њихову вредност.

Славица Петровић, фото: ГЗС

„Воле да понесу неки сувенир везано за град одакле су потекли, да ли је то део народне ношње и ли сувенирирски програм,  да ли је то нешто плетено, везено, просто та носталгија их вуче за град из кога су потекли и желе да имају нешто одавде” , додала је председница Скупштине удружења „Босиљак” Славица Петровић.