НА КАЈМАКЧАЛАНУ ПОНОВО ЗВОНИ ЗВОНО, У БИТОЉУ СЕ ОБНАВЉАЈУ КРСТОВИ СРПСКИХ СТРАДАЛНИКА ! 

Сто десет година након једне од најславнијих и најкрвавијих победа српске војске, Битољ и Кајмакчалан поново ће окупити Србе око гробова предака који су своје животе положили за слободу отаџбине.

Србија није заборавила своје див-јунаке.

У Битољу и на Кајмакчалану 29. и 30. септембра биће одржан низ комеморативних, државних и црквених свечаности поводом 110 година од Кајмакчаланске битке. Биће то сусрет потомака са прецима, државе са својом историјом и живих са онима који су остали на планинским висовима, далеко од кућног прага који више никада нису прекорачили.

Програм почиње 29. септембра у 9.30 часова у Груништу, државном церемонијом полагања венаца на спомен-плочу потпуковнику Војину Поповићу – војводи Вуку.




Истог дана у 14.30 часова биће одржана комеморативна свечаност на Српском војничком гробљу у Битољу, где почивају српски ратници страдали у балканским ратовима и борбама на Солунском фронту.

Централна свечаност у Битољу биће одржана у 19 часова у Дому армије.

Најављено је присуство представника Србије и Северне Македоније, локалних власти, борачких организација, СУБНОР-а, удружења ветерана, потомака српских ратника и готово свих српских удружења у Северној Македонији.

Међу најављеним гостима су Милица Ђурђевић Стаменковски и Иван Стоиљковић, министар за локалну самоуправу.

СА БЛАГОСЛОВОМ ПАТРИЈАРХА ПОРФИРИЈА


Обележавање се наставља 30. септембра на Кајмакчалану, тачно 110 година од дана када је српска војска коначно овладала врхом ове планине и отворила „Капију слободе“.

Код Капеле Светог Илије у 11 часова по локалном времену биће одржана црквена и државна свечаност. Биће положени венци и запаљене свеће у капели и код спомен-костурнице српских ратника.


Према најави Зорана Жугића, председника Заједнице Срба у Македонији, свечаном чину присуствоваће викарни епископ хвостански Алексеј, који долази са благословом Његове светости патријарха српског Порфирија.


Благослов патријарха Порфирија има посебну тежину. Он сведочи да Српска православна црква није заборавила војнике чије су кости остале на Кајмакчалану и широм некадашњег Солунског фронта. Тамо где нема њихових потомака да запале свећу, Црква и народ долазе да им кажу да нису сами.




На Кајмакчалану ће бити освећени ново звоно и обновљени крст израђен од артиљеријских чаура.


Звук тог звона неће бити само позив на молитву. Биће то глас оних који су пре 110 година јуришали уз сурове падине планине Ниџе, верујући да се иза њеног врха налазе врата њихове поробљене отаџбине.

НОВО ЗВОНО – ДАР ФОНДАЦИЈЕ „ОЉА ЋИРИЋ“


Старо звоно на светињи било је оштећено и напукло. Дугогодишња жеља Срба из Битоља да буде замењено остварена је захваљујући добротворима окупљеним око Фондације „Оља Ћирић“, која је даровала и помогла постављање новог звона.


Уз помоћ добрих људи, Зорана Жугића и Заједнице Срба у Македонији, ново звоно поново се огласило над Кајмакчаланом – у славу див-јунака, солунаца и свих српских ратника који су своје животе оставили на тој планини.


Посебна прича везана је за крст од артиљеријских чаура.


Чауре које су некада биле део крста на кајмакчаланској светињи извађене су и однете приликом скрнављења, вероватно у уверењу да се у њима нешто крије. Деценијама је крст био непотпун, а молбе за његову обнову остајале су без одговора.


Захваљујући упорности Зорана Жугића и помоћи Министарства одбране Србије и министра Братислава Гашића, обезбеђене су одговарајуће чауре и омогућена обнова крста.


Тако је после више деценија једном од најсветијих места српске војничке историје враћен део изгледа и достојанства које заслужује.

ДРЖАВА СРБИЈА СТАЛА ИЗА ОБНОВЕ



Оно што се данас ради у Битољу и на Кајмакчалану није дело једног човека или једног удружења. То је заједнички напор Заједнице Срба у Македонији, добротвора, Српске православне цркве и државе Србије.


За обнову је велико интересовање показао државни врх Србије. У радове су укључени Министарство културе, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарство одбране.


Уз подршку Министарства културе и министра Николе Селаковића обезбеђена су средства за обнову приближно 600 крстова на Српском војничком гробљу у Битољу. Радови су у завршној фази, а очекује се наставак обнове преосталих крстача.


Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања помаже редовно одржавање гробља, укључујући рад човека који брине о кошењу, чишћењу и уређењу читавог комплекса.


Министарство одбране помогло је обнову крста од чаура на Кајмакчалану.


Сваки обновљени крст, покошена стаза, упаљена свећа и звук новог звона показују да Србија своје ратнике није оставила у туђини.

ЈОШ 100 КРСТОВА  У ЧАСТ СУВОБОРСКИХ РАТНИКА - СЛОБОДАН ОБНОВИО КАПИЈУ


,,Несвакидашњи допринос обнови дао је народни репортер из Чачка Гвозден Николић.

Гвозден Николић је обезбедио стотину оваквих крстова са тробојком и бројем страдалог Србина  за страдалнике са побрђа Сувобора и Маљена у име свих мештана Сувобора и Маљена. На жалост они су за сада само број, али ускоро ће бити откривено изнад чијег узглавља стоје. Мени то нје важно, они су сви наши јунаци и јуначки синови каже Николић.

Он је у име своје породице, донирао обнову још 100 крстова на Српском војничком гробљу у Битољу.



Донација је посвећена свим српским страдалницима, али и јунацима са сувоборских, маљенских и равногорских висова који су животе положили за отаџбину.


Николић је са пријатељима и сарадницима из Чачка помагао уређење гробља и претходне године. Уз помоћ предузећа Словас из Чачка власника Слободана Васиљевића пореклом иѕ села Добриња,  на улазу је постављен нови назив „Српско војничко гробље“, израђен од трајног нерђајућег материјала.





На улазу је раније стајао натпис „Војничко гробље“, због чега бројни посетиоци нису знали чији су војници ту сахрањени. Сада се јасно и достојанствено види да је то српско војничко гробље и да испод његових крстова почивају српски ратници,,каже Зоран Жугић, чувар хумки и сећања на српске јунаке .

 

УМЕСТО ЈУГОСЛОВЕНСКЕ – СРПСКА ТРОБОЈКА

Жугић каже да се на гробљу у Битољу налази се 1.321 метална крстача. На свакој стоји само број, без имена и презимена војника који испод ње почива.

На крстовима су деценијама биле боје југословенске заставе. Обновом ће им бити враћене боје српске тробојке – заставе државе и народа за чију су слободу ти војници страдали.

Крстови се детаљно чисте, обрађују и премазују са више заштитних слојева како би што дуже трајали. Циљ није само да гробље буде лепше, већ да свака крстача поново изгледа достојно човека чији се земни остаци испод ње налазе.

Иза сваког броја био је један живот.

Био је то нечији син који је оставио мајку, отац који се није вратио деци, супруг коме је жена узалуд гледала пут или младић који никада није стигао да заснује породицу.

Зато обнова 600, а затим и додатних 100 крстова, није обичан грађевински посао. То је враћање дуга онима који од Србије нису тражили ништа, а дали су јој све.

НА ТРАГУ ИМЕНА 1.258 СРПСКИХ ЈУНАКА

Највећа рана Српског војничког гробља у Битољу јесте то што се на крстовима налазе само бројеви.

Постојао је списак са именима сахрањених војника. Зоран Жугић сведочи да је документација последњи пут виђена током обнове гробља 1996. или 1997. године. После тога списку се губи траг.

Деценијама потомци долазе у Битољ, ходају између редова крстова и траже своје дедове и прадедове. Знају да су негде ту, али не знају испод ког броја почивају.

Сада се појавила нада да ће тишина коначно добити имена.

Према најави коју је Жугић добио од министра културе Николе Селаковића, постоји могућност да буде пронађен и достављен списак са именима и презименима 1.258 српских јунака сахрањених у Битољу.

Ако та документација буде пронађена, списак ће бити изложен на гробљу. Потомци ће први пут после много деценија моћи да пронађу име свог претка, број његовог крста и место на којем његове кости почивају.

Тада 1.258 бројева више неће бити само бројеви.

Поново ће постати људи са именима, породицама, завичајима и животним причама.

ОЧЕВ АМАНЕТ: „НЕ НАПУШТАЈ СРПСКЕ ЈУНАКЕ“





Иза свих ових радова, свечаности и година борбе да се српске хумке сачувају стоји Зоран Жугић, председник Заједнице Срба у Македонији.


За њега то није само функција. То је очев аманет.


Његов отац Томислав Жугић био је међу људима који су покренули обнову српског живота и културе сећања у Битољу. Са својим сарадницима започео је обележавање Светог Саве, Видовдана, годишњица Кајмакчаланске битке и других великих датума српске историје.

Обнова Српског војничког гробља почела је 1996. године, уз подршку тадашњег амбасадора Зорана Јанаћковића. Од тада је договорено да Србија помаже одржавање гробља, а породица Жугић остала је уз српске ратнике.

Томислав Жугић преминуо је 2021. године. Неколико месеци пре смрти, као да је осећао да му се приближава крај, позвао је сина и оставио му последњу обавезу.

Заклео га је да не напусти започети посао и да настави да брине о српским хумкама.

На питање да ли је очев аманет гласио да никада не напусти српске јунаке, Зоран Жугић је кратко одговорио:

„Тако је.“Од тог тренутка његов рад више није био само добровољна обавеза према Заједници. Постао је дата реч оцу.





ВИШЕ ОД 40 ПУТА НА КАЈМАКЧАЛАНУ

Зоран Жугић до сада је на Кајмакчалан  планину одлазио више од 40 пута водећи поклонике, и помажући одржавање  светиње на врху ове дивље планине ѕатрпане костима српских ратника.

Водио је ходочаснике, државне делегације, потомке ратника, новинаре и људе који су желели да се поклоне сенима српских војника.

Сваки успон на сурову планину био је испуњење очевог аманета.
Жугић са својим сарадницима данас брине о једном од најзначајнијих српских војничких меморијала на Балкану. Води рачуна да гробље буде покошено, очишћено и уређено, да се обележе важни датуми и да гости из Србије знају где долазе и пред чијим сенима стоје.

Још много тога треба урадити. Потребно је уредити стазе, поставити расвету и надзорне камере, доградити ограду и решити друге инфраструктурне проблеме.

Планирано је и да кућица на гробљу, коју је својевремено даровао покојни почасни конзул Србије у Битољу Сиљан Мицевски, буде претворена у мали музеј са документима, фотографијама и сведочанствима о српским ратницима.

Жугићева жеља је да једног дана може да каже да је Српско војничко гробље у потпуности обновљено и да му је потребно само редовно одржавање.





БДИ НАД СЕНКАМА ОНИХ КОЈИ СЕ НИСУ ВРАТИЛИ

Српски војници сахрањени у Битољу ослобађали су своју отаџбину, али многи од њих никада нису закорачили у слободну Србију.

Остали су на Кајмакчалану, у Битољу и на падинама планине Ниџе, далеко од кућа из којих су кренули у рат. Нису дочекали да виде заставу за коју су гинули. Нису загрлили мајке, супруге и децу. Нису чули звона слободе у својим селима и градовима.

Зато данас Зоран Жугић бди над њиховим сенима.

Заједница Срба у Македонији чува њихове хумке. 

ЗАХВАЛНОСТ ПАТРИЈАРХУ ПОРФИРИЈУ

Патријарх Порфирије шаље благослов. Владика Алексеј долази да освешта звоно и крст. Ѕахвални смо му због тога и надамо се да же једног дана и сам доћи у ово велико светилиште. Држава Србија обнавља гробље.

Добротвори дарују средства. Потомци долазе да запале свеће. На Кајмакчалану поново звони српско звоно. У Битољу се обнављају крстови и враћа српска тробојка.

На улазу поново јасно пише: „Српско војничко гробље“.

А можда ће ускоро и бројеви добити имена!

То је највећа победа културе сећања – да после више од једног века ниједан српски војник не остане само број и ниједна жртва не буде предата забораву.

Док год се на Кајмакчалану чује звоно, док год на гробљу у Битољу гори свећа и док год постоји неко ко ће изговорити њихова имена, српски див-јунаци неће бити сами. Србија их није напустила – и никада их неће напустити, закључио је Жугић.

ГЗС