Предраг ради од јутра до мрака да прехрани дванаесторо деце и отплати кредит за кућу

Ариље – Негативан природни прираштај и бела куга за ову породицу су непознати појмови. Марија и Предраг Чакаревић из ариљског села Мросаљци

су прави хероји који су упркос тешкој ситуацији за 12 година брака изродили исто толико деце. Мајка је стуб куће и породице која је свој живот посветила деци, а отац је тај кој ради од јутра до сутра како би деци обезбедио онолико колико може. Није лако, нарочито током зимских месеци кад је могућност зараде на селу вишеструко смањена. Предраг је земљорадник, дрвосеча, ћумурдзија, малинар, кромпираш и све што треба како би нахранио, обукао и ишколовао чланове бројне породице, преноси агенција РИНА.

- Деце никад није доста. Из првог брака имам ћерку, а кад сам се женио други пут нисам очекивао да ћу их имати баш 12, ал где чељад нису бесна, кућа није тесна. Пребројавамо се сваки дан, јер увек неко зафали, а старија деца чувају млађу и тако функционишемо годинама уназад. Што се тиче фнансијске ситуације није лако. Треба човек месечно да заради неколико хиљада евра како би сваког првог био на нули. Трудимо се колико можемо, обрађајемо земљу, идем у шуму и извлачим дрва. Гардеробу дечица наслеђују једно од другог до кад ваља и може да се носи. Хлеб месимо, јер кад би куповали требало би седам, осам комада за читав дан“, прича за РИНУ Предраг.

Кућа Чакаревића налази се на пропланку, а због дворишта пуног деце и љуљашке која је стално заузета често подсећа и на вртић. Подигнута је на кредит, а иако пуна смеха и дечје радости родитеље мучи тај дуг који још увек нису отплатили, јер због свих трошкова немогуће је да понеки динар оставе и са стране.

- Лети се ради и по 20 сати дневно. Беру се малине, помажу и ова старија деца колико могу. Ја сам од ране зоре у шуми и дрва се извлаче све до почетка зиме. Сада на селу нема много посла, па се довијамо како знамо и умемо. Једино стално примање у кући је дечји додатак од 20.000 динара који прима жена, све остало је неизвесно. За овај дуг за кућу никако не можемо да скупимо и отплатимо га, а то нам је најважније. Боримо се како морамо, али свакако кад дођем кући и кад их видим све на окупу у мени се пробуди нова снага и воља да гурам напред због њих. Деца су добра и вредна, а кад порасту само желим да буду добри људи све остало је мање важно, искрено каже Предраг.

Упркос скромним примањима и дуговањима деца имају све што им је потребно за школу, да поједу и да се обуку. Због лошег пута, снега и блата Предраг своје малишане сваки дан развози и до школе, што у селу, што до центра Ариља јер дечица не могу сама.

ГЗС/РИНА