19. и почетком 20. века. Млади војници и стари кадар су ратовали где год је требало бранити заставу отаџбине, гинули далеко од завичаја. Белеге годинама нагризале кише, ветрови, лишајеви, људски немар. Реткост за наше прилике – споменике обнавља Туристичка организација Ивањице.
Да би се створила наша велика и уједињена држава дала сам све што сам имала, оно што ми је најмилије - моја три сина... Мене оставише саму самохрану да их оплакујем док сам жива...
Пре 101 годину мајка Синђа, удова из Деретина, овако је кроз сузе казивала у длето и чекић каменоресца, ређајући имена: Михаило Петронијевић, жандармеријски каплар, Мијаило Бошковић, редов III чете IV пука и Душан Бошковић, редов III чете другог позива. Уклесано је и да су кости оставили у Велесу и на Солунском фронту, а да „биљег мајка подиже од уштеђевине инвалидске потпоре 1921”.
Док се на Јавору бију ветрови и гомилају облаци преко Чемернице и Мучња, из маховине израњају слова мајчине туге. Поново су читки епитафи шест крајпуташа на улазу у Кушиће, изнад пута Ивањица-Јавор, пренети из центра села 1977. на место где је некад било сеоско гробље.
Дозиви - путниче, сврати украј пута Ивањице
У пешчару драгачевског мајдана каменорезац је оставио траг о браћи Рацић. Вукота, војник VII брдске батерије Дринског артиљеријског пука, одликован за храброст у борбама против Турака и Бугара, у 28. години очи је склопио у Кривој Паланци, у Македонији. Живот брата му Радојка из XIII пешадијског пука угасио се у 20. години, Штипу, друге године Великог рата.
На крајпуташкој чесми, која крепи намернике, обновљена су војничка знамења и слова срочена за вечни спомен: "Миливоје Веђић из Кушића војник IV пука погибе борећи се са Аустријанцима за слободу и отаџбину 24. августа 1914." Не пише где му је гроб.
„Постављање надгробних обележја на местима где покојник није сахрањен стари је обичај. Ова места, по обичају, означавају празне гробове. Неколико записа на споменицима у селу Радаљеву ово и потврђује: ’Хладна и студена стено, овде не постоји моје тело’. У многим крајевима се сматрало, а и данас се сматра, да је то сахрањивање покојникове душe - записао је пре три деценије Драгутин М. Радивојевић, из Ивањице, сабирајући у књизи „Камена казивања ратника”, епитафе са 342 моравичка крајпуташа.
Летопиоси - окамењена восјка у селу Кушићи
Ратовали су војници свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Шваба, Арнаута... И гинули су ратници далеко од родног краја, остављали кости у заробљеничким логорима, нестајали у морским дубинама... У епитафу на студеном камену и родбина и клесари, наивци, имали су намеру да немим дозивом зауставе путника, да приђе и прочита судбине и кратке животописе, кога су за собом оставили... Док је и века и света, нека се зна...
Годинама су крајпуташе нагризали кише, ветрови, лишајеви, људски немар. Првобитни изглед споменицима у Кушићима, али и на Каменој чесми, уз пут Ивањица-Сјеница, вратило је двоје вајара, ивањичка фирма "Рас" и краљевачки Завод за заштиту споменика културе. Усправљајући их, чистили су маховину, лечили оштећења и пукотине...
Епитафи - камена књига предака
„На крајпуташима доминирају четири основне боје: плава, зелена, црвена и жута, а пошто су оскудни трагови - ликове војника у униформи и представе са стране, на којим су крст и најчешће пушка, па голубица, лоза и цвеће, сликали смо према раније обновљеним крајпуташима у долини Моравице. Капе на крајпуташима и импрегнација савременим средствима штитиће их од временских непогода”, кажу академски вајари Невена Милосављевић и Иван Марковић.
Пензионер из Кушића и некадашњи ивањички привредник Голубан Циврић, покренуо је иницијативу да се крај крајпуташа подигне споменик кнезу Богдану. Досељеника из Невесиња крајем XVIII века народ је изабрао за кнеза, предводио их је у борбама против Турака и под Карађорђевим барјаком погинуо 1809. године у бици на Суводолу, на Пештерској висоравни.
Споменицима враћају првобитни изглед
Славе Србију
Крајпуташе је међу првима ишчитавао песник Бранко В. Радичевић, па је и записао да сељак каменорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави Србију. Ова самоникла уметност, казивао је, присна је као народна песма:
„Расла је упоредо са Вишњићем и Тешаном Подруговићем. Словом понекад бритка, понекад жалостива. Уклета окамењена војска украј путева подсећа нас како се гинуло.”
Специфичности југозападне Србије
Крајпуташи су специфичност и традиција југозападне Србије. Туристичка организација Ивањице једина је ТО у Србији која је повела акцију заштите и уређења безгробних споменика младима који су дали живот у Првом светском рату, али и у биткама са Турцима и Бугарима крајем 19. века. Настављају се вишегодишња издвајања и после Кушића на реду су два споменика у Ивањици - подсећа Катарина Грујовић Брковић, директор Завода у Краљеву.
Новости, Д. Гагричић / ГЗС
