и како обичај налаже на гробље је стигла нешто раније и са свећама и цвећем кренула пут капеле.

“Понела сам из кола свеће и цвеће а ташну сам оставила на задњем седишту, из ње сам извадила два телефона које сам искључила, док су у торби остала сва документа, новчаник са новцем, било је ту и неког сребрног накита, ни слутила нисам да би на таквом месту у тој прилици могло да ми се деси да будем покрадена”, прича Милица.

Она истиче да је кола закључала али да је оставила одшкринут прозор.

“Када смо се вратили са сахране, затекла сам закључана кола али ташне и телефона није било. У првом тренутку супруг је помислио да сам ташну ипак заборавила код куће, али сам ја била сигурна да је торба остала у колима, јер није било ни телефона које сам извадила из ње”, тврди Радовановићка.

Након што је проверила да торба ипак није остала код куће, Милица је покушала да позове један од своја два телефонска броја, али је број био недоступан.

“Супруг и ја смо отишли у полицију и пријавили случај, и из полиције су позивали телефонске бројеве. Један од два телефона је зазвонио али се нико није јављао. Онда је и супруг позвао и на један телефон се јавио неки човек који нам је рекао да је нашао телефон у Прељини и да можемо одмах да дођемо по њега”, каже Милица Радованвић.

Према њеним речима одмах су отишли у кућу породице Миленка Геновића у Прељини који им је показао где је пронашао телефон у непосредној близини старе пумпе на чистини.

“Ови добри људи Гоца и Миленко су нам рекли да често налазе документа и друге одбачене ствари и да постоји стаза коју они зову пут лопова. Прошетали смо том стазом али ташну нисмо пронашли”, вели Милица.

Ипак и поред невоље која ју је задесила, Милица каже да је необично пријатно изненађена да постоје и људи попут породице Геновић из Прељине који су јој вратили телефон и читаво поподне заједно са њом прошли путем од Прељине до гробља у Пељинској Балузи не би ли пронашли њену украдену ташну.

Глас западне Србије