да ће посмртне остатке свих покојника за које њихови потомци или рођаци на плаћају накнаду за закуп гробног места „иселити” из њихових гробова. Како је рекао Николић, „сместиће их у гарсоњеру”, мислећи на заједничку гробницу. Није рекао шта ће бити с оним покојницима који немају никога ко би плаћао закупнину за њихово гробно место. Вероватно ни њихов положај не би био ништа бољи – сви у „гарсоњеру”, наводи се у у писму читаоца Петра Марковића из Београда објављеном у листу Политика.

„Дакле, услов за коришћење гроба је плаћање накнаде за гробно место. То није случај само у наведеном граду, већ и у другим већим градовима у Србији који имају организовано пословање у вези са гробљима. А када се посмртни остаци однесу, у гробове ових покојника били и „усељени” или заслужни грађани или они за које неко може да плати закуп, јер, очигледно, тржишни услови морају да важе и у овој области.

Питам се зашто држава и у овој области мора да послује по тржишним принципима. Има ли држављанин ове државе – од кога се траже верност, лојалност, па и живот ако затреба – право да му држава поклони парче земље површине два пута један метар, где ће вечно да почива у миру, без узнемиравања? Ако држава не може да то парче земље поклони, нека му га бар прода, да буде његово, да га нико не узнемирава, ископава и премешта у „гарсоњеру”.

Зар је потребно да се ово парче земље издаје у закуп на одређено време? Вечност нема временско трајање. И држава сама користи ово земљиште које су јој, без накнаде, оставили њени некадашњи грађани, међу којима су и они чији посмртни остаци леже у тим гробовима. Неки од њих су дали и свој живот за то земљиште. А то је највећа накнада коју су могли да плате за то парче земље.

Свестан сам чињенице да неко мора да одржава гробља – да коси траву, орезује дрвеће... Али нека те трошкове сноси локална заједница. Није потребно да се од тога прави бизнис на профитном тржишту. Има ствари где се мора радити и са губитком. То је наш дуг према прецима.”

ГЗС / Политика