а уједно представља и велику срећу јер је то дан пре Христовог рођења. Бадњи дан је име добио по Бадњаку, храстовом дрвету, које се на тај дан сече и пали. Многи обичаји везани за овај дан су пагански, али је црква покушала да им прида хришћанска обележја. Обичаји за Бадњи дан су се вековима преносили.
Главно обележје је Бадњак који се сече тог јутра, а храст за Словене представља свето дрво. Многи од обичаја су временом заборављени, а такође се и разликују од места до места, али постоје и они који су свима заједнички или слични. На пример ложење бадњака је повезано са огњем и огњиштем и то је средишњи елемент овог празника. Симбол је рађања новог сунца, а млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а варнице које би избиле из пламена најављивале би род и принос.
Одлазак у сечу бадњака испраћен је пуцњима из пушака и прангија. Раном зором, мушкарци крећу, а најчешће отац и син, да пронађу и донесу кући бадњак. Зависно од краја бирају се различити бадњаци, па тако у источној Србији биран је цер, а западној храст или буква.
Број бадњака такође зависи од краја у којем се сече, негде се сече један, два или три бадњака, али постоје и места у којима се сече чак девет. Постоји и правило да се доноси онолико бадњака колико има мушких чланова у породици. Углавном се секла једна грана дрвета која се цела доносила кући па се онда делила на више делова.
Пре сечења дрвету се назове „добро јутро“ и честита му се празник и моли се да подари породици срећу и здравље. Потм се дрво посипа житом, а у неким крајевима обичај је да му се дарује колач који је посебно умешен за ту прилику. Дрво се такође не сме додирнути рукама, па онај који сече дрво мора носити рукавице. Правило је да се дрво засеца са источне стране јер мора пасти на исток. Такође би га требало оборити са највише три ударца, а уколико не падне после тога онда се кида рукама, како се дрво не би мучило.
Први ивер који се одваја од бадњака је такође имао одређену моћ. Пазило се да он не падне на земљу, па зато у бадњаке иде још један мушкарац који би требало да ухвати овај ивер. Веровало се да би се стављањем првог ивера у карлицу помогло да се скупља кајмак дебео као ивер, или ако се стави на кошнице, пчелама неће моћи нико да науди. Такође се стављао и у воду коју су пили оболели ради оздрављења.
Када домаћин донесе бадњаке, прислони их на кућни зид и тек их са првим мраком уноси у кућу и стављају на огњиште. Док су мушкарци још у шуми у кући се сакрију троношци, вретена и кудеље, игле и метле. Након доношења бадњака коље се божићна печеница, а то је обично прасе или ређе јагње. То је жртва за ново лето што је остало још од старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.
ГЗС/Курир.рс
