Легенде о закопаном благу западне Србије (10)

Чачак - Метал је сељацима увек био потребан, укључујући и злато, не само за подизање угледа, већ и за многе ритуалне радње.

Постојало је веровање да би кроз жито, које се одвоји за семе, требало провући златан новац како би ново жито које расте на њиви било чисто. Богати сељаци понекад су дукатом даривали свештеника који свети славску водицу. Народ је веровао да на тај начин награђује попа и „купује здравље”. Зато се и давао златник, како би били здрави „као дукат”. Добијена освећена славска водица користила се за оздрављење болесника и освећење имања у нади да ће се спречити „штета”. Злато је било важно и за свадбене обичаје. Када се девојка „капарисала”, у богатијим селима давало се три до пет дуката, а када би се испросила даривани су накит и ниска златника.

Према сећањима историчара Радивоја Бојовића из Чачка, у селу Милићевци постојао је обичај да се дукати на Видовдан износе напоље из куће и ређају по ћилиму који се постави на траву, да злато „види Видовдан”. Проблем је био у томе што су такве драгоцености могле да виде и комшије, а затим за дукате да сазнају и хајдуци. Зато се злато морало добро крити, најчешће у земљу. Међутим, у селу Јездини постоји веровање како закопано злато све дубље тоне у тло. Земља, једноставно, „гута” злато.
Легенде о закопаном благу и чудесним бићима настајале су спонтано. У селу Корићани код Крагујевца постојао је један стари, скоро затрпани бунар, за који се по причи веровало да чува закопано благо и „да код њега за време лепе месечине играју виле”. Благо се могло најавити и у сну, а показати по пламену, чак кандилу које гори на таквом месту. Свакако да се скривено злато није могло наћи без магијских радњи, а оне су, нажалост, биле стално променљиве, флуидне и неухватљиве. Зато је веровање у постојање блага било тврдо и непоколебљиво.

Монетаризација злата укључила је овај метал у трговачке трансакције, а емитовање папирног новца преместило је злато у трезоре као облик „подлоге” и гаранције валуте која није у оптицају. „Митско” злато остало је „подлога” у народним веровањима, али све више у повлачењу испред стега модерне државе. Тако се злато све више „бирократизовало” и постајало предмет „обичне рачунице”. Стицање, чување и разметање богатством добило је нове видове, просторе и облике.

Нове легенде о закопаном благу у околини Чачка и Западној Србији везују се за период Другог светског рата, посебно улогу снага генерала Михаиловића (ЈВуО). Међутим, већ током Априлског рата 1941. Управа двора Карађорђевића покушала је да сачува многе вредне предмета како не би постали плен окупатора. Према досадашњим сазнањима драгоцености су упаковане у 17 сандука, а затим евакуисане из Београда. Путовања ових сандука током рата, као и њихова судбина после ослобођења, нису у потпуности познати. Постоји низ замршених прича и наговештаја. Један од тих сандука је сачуван и његов садржај данас се налази у музејским збиркама. Претпоставља се да је део вредних, скупоцених и раскошних предмета Карађорђевића ипак покраден и развучен 1941, као и после 1945. године када су комунисти дошли на власт.

Део драгоцености Карађорђевића сакривен је и на ширем простору чачанског краја. Наиме, архива многих министарстава Краљевине Југославије допремљена је непосредно пред почетак рата у Чачак. Међу многим сандуцима налазила се и архива Двора Карађорђевића, која је брижљиво сакривена. Према сећању савременика ова архива била је упакована у типизиране сандуке. Наводно је било око 50 сандука малих димензија (80x40x40 цм). Сандуци нису били закључани, а војне власти издале су строго наређење да се не отварају. Није било лако на брзину организовати успешно сакривање овог важног транспорта. Неколико дана пред почетак рата капетан Мишић, који је обезбеђивао архиву, понудио је чачанском кафеџији Василију Лазовићу да у његовом дворишту закопа сандуке. Лазовић је одбио понуду коју су том приликом прихватили Ђурђе Станић и Мићо Љубивојевић из села Атенице код Чачка. Станић је био бивши жандарм, али и наводно проблематичан човек који је током рата био и егзекутор. Љубојевић је био рабаџија и воденичар у воденици Раша Гавровића у Атеници. Према ономе што се данас зна, њих двојица су у свом селу сакрили све поверене сандуке.
Ова „тајна” акција била је најављена још 11. јануара 1941. када је потпуковник Обрен М. Томић локалним властима у Чачку најавио да ће у варош доћи посебна комисија како би пронашла подобне локале и просторије за смештај „војне архиве трајне вредности”.

Један део тих сандука био је закопан у Атеници, поред воденице у којој је Љубојевић радио и живео. Пошто је 1942. по наређењу четничког команданта села Радомира Шипетића морао да се исели из воденице, Љубојевић је сакривене сандуке однео својој кући. Премештање није остало неоткривено. Шипетић је тешким батинама добио Љубојевићево признање где их је сакрио, њих пет, а они су потом ископани и запрежним колима одвезени код куће Гвозена Стеванчевића. Наводно су сви сандуци већ били отворени, а архива у нереду. На крају, све је предато Радомиру Шипетићу и његовом пратиоцу Велибору Ћирковићу, као и Ђурђу Петковићу, командиру једне четничке чете из Драгачева. У исто време откривена је и архива сакривена код Ђуле Станића. Приликом откопавање ове архиве поред Станића присутни су били Спасоје и Војимир Дилпарић, као и један непознати човек из села Бањице код Чачка који је као војник за време Априлског рата учествовао у њеном закопавању. Били су ту и Ђурђе Петковић и Јаков Шипетић из Атенице. Изгледа да је приликом премештања ових сандука један случајно пао и отворио се. Испоставило се да осим архивске грађе у њима има и драгоцености. Људи који су присуствовали тој сцени запамтили су сјај једног великог крста украшеног дијамантима, затим један сребрни чирак, као и друге драгоцености (есцајг, кандила, посуђе). Али, и пре него што се један сандук „случајно” отворио, присутнима је било необично што су тако мали сандуци испуњени „само” архивском грађом веома тешки, јер су морали да их палијама насуљавају на запрежна кола. У транспорту је учествовало пуно људи, да би сандуци на крају били одвезени у село Трнаву, а потом у Виљушу. Немци стационирани у Чачку брзо су сазнали за целу акцију. Ускоро су уследила хапшења и саслушавања. Зна се да су на ислеђивање ишли Лазар Поповић и Мићо Љубојевић из Атенице. Истрагу је водио посебан официр Гестапоа, било је пуно притисака, многима су нуђене велике награде (милион динара) да открију где се сандуци налазе, а једно време Поповић је тајно праћен. (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић