преко омладинских радних акција, учествовала у сађењу дрвећа и великом пошумљавању чијих смо борова и дан-данас сведоци, наводе углас руднички мештани, познаваоци природе и верни хроничари свих важних збивања у тој милановачкој варошици, па још и скрећу пажњу на податак – ваљда да досликају колико се мало од тада чинило на "развијању плућа" на "крову Шумадије" – да су та деца данас, нажалост, осамдесетогодишњаци у поодмаклој старости!

Фото: ГЗС

"Ма од тада до данас готово ништа да се садило, па ви видите!", додају.
Рудник је још од старих времена био познат по шумском богатству, а данас је голим оком видљиво да по неколико шлепера дневно, 4-5 теретних камиона, одводи дрва, велике трупце, млада и здрава стабла итд.
То не може бити да је све по правилима, за потребе огрева становништва и не може бити да је у складу са узусима, прича за Глас западне Србије Рудничанин Љубиша Гајић, популарни "Ћита", иначе бивши спортиста и фудбалер локалног Младог Рудара.
"Ја сам ту на Руднику цео живот, не видим да је осим те акције ’62, када сам додуше био мали па знам за то само из прича, ишта велико рађено", каже.
Била је, сећа се, ипак једна кратка активност када је друг Тито умро 1980. године, па се у славу његових 88 година живота посадило 88 бреза на једном од рудничких врхова, Вијуљу.
"Ћита" напомиње да је последњих пет година ситуација ужасна и да је "дара превршила меру".
"Задњих година се немилице сече. Ту нико никоме не одговара, нико и не контролише шта се све збива на Руднику са шумама. Одговорно тврдим да нису посреди стотине, већ хиљаде и хиљаде кубика дрва која се одвозе и не знамо где то иде. Требало би да се пријави еколошким организацијама", упозорава он.
Наводи да се некад могло односити стабло само ако је преко 25 центиметара пречника или више, а да сад "ма нема ни 16 или 17 цм, то само иде".

Фото: ГЗС

"Ми данас молимо и апелујемо на надлежне, на оне који су за то задужени – ’Србијашуме’, да не бисмо дошли у ситуацију да сутра нашој деци показују шуме на Тари, а не на Руднику, просто не желимо то да дочекамо. Треба да се уклања старо али да се чува младо дрвеће; букви треба 50, 60 година да досегне своју праву висину", истиче Гајић, присетивши се како су и чувене, од државе заштићене "Цвијићеве букве" под врхом Рудника (Јован Цвијић, географ, по коме је врх Рудника и добио име) "почишћене".
"То су биле највеће букве, јединствене. Од њих ништа није остало, још ’90 и неке, посечено је све. Таквих букви не можес да нађеш каквих је било горе. Ко је то наредио, питај бога", закључује вредни члан старе фамилије из срца Шумадије, немоћан пред, како каже, неразвијеном еколошком свешћу многих да "уништавамо сопствено благо" и "пуцамо директ себи у плућна крила".
На сада већ алармантно стање са сечом шума на Руднику указује и један од оних који се сећају горепоменуте радне акције из 1962, "Баџа" Деспотовић, који већ 60 година своје животне навике и животни простор везује за шумадијску планину, и истовремено критикује "Србијашуме".
"Да, сећам се тога. Тада се шумско газдинство обратило школи "Арсеније Лома" и били су засађени лепи црни борови. И данас када се прође путем за врхове Рудника наилази се на њих. То је право богатство. Немам ништа против да се сече ако је за потребе корисног чишћења шуме од дрвећа већ презрелог, које се може искористити за огрев. Али, здраво треба чувати за следећа поколења. Камо лепе среће да свака нова генерација има обичај да сади дрвеће и поставља саднице које се остављају у аманет оној следећој", објашњава "Баџа".
Он каже да не улази у то шта су намере надлежног предузећа "Србијашуме", али да сматра да има право да пита зашто се толиким интензитетом сече шумско благо, да, како истиче, не дај боже, Рудник не би доживео судбину далматинских планина, Велебита и Динаре.
Упутио је на чувену анегдоту из времена Првог светског рата, када је окупаторски, аустроугарски командант Рудника, иначе Чех по националности, забранио икакву сечу шума.
"И онда се деси да једна мештанка одсече бор за сандук да би сахранила покојника, а командант када је чуо да је то урађено без дозволе, био је склон да је казни... на то је она казала ’дабогда, команданте, и твоја мајка дошла у исту такву ситуацију као ја’. Он је након свега наредио да се направи сандук за покојника и да се засади ново дрво на месту где је посечено старо. И окупаторска власт је водила рачуна о природној средини и није се могло сећи тек тако. Хајдемо се и ми данас ухватити укоштац са проблемима и бринимо о својој околини", поручује Деспотовић.

ГЗС