(ове године слави пунолетство) који тренутно наступа за лучанску Младост плени на терену фудбалским шармом, креацијама и лепим потезима и није ни чудо што мало-мало па дође до медијске буре и написа да га тражи нпр. италијанска Аталанта, али и други великани.

Дечко који је одмалена био део и Звездиних кампова, играо је у млађим категоријама у ФАП-у из матичног града, Прибоја.

Фото: приватна архива

Стил игре какав има могуће да је наследио као „кусур” од музичких гена из своје породице јер су му и отац и деда музичари - деда хармоникаш, а отац клавијатуриста - те је можда објашњиво како тако префињено осваја простор на травнатом терену пленећи лакоћом у игри и лепршавошћу, као да певуши док игра!

"И Ђорђе има стила за музику, мада није хтео да иде даље. Воли да певуши", напомиње деда, Мишо Гордић.

Он каже да је његов син, Дуле, од малих ногу вукао Ђорђа на спорт јер је видео у њему таленат и склоност ка шутирању лопте.

„Ја сам као музичар хармоникаш, иначе родом из околине Нове Вароши, ишао својим путем и пуно пропутовао, син ми је клавијатуриста, данас запослен у ’Путевима Србије’ на наплатној рампи у Паковраћу. А унук је стварно веома талентован, даће бог да само настави овако и надамо се сви, чека га лепа каријера”, каже Мишо за Ђорђа, недавно позваног у младу репрезентацију Србије где је већ одиграо два меча и где би требало да заузме једну од кључних улога.

Недостајућа позиција централног везног играча и креатора, тзв. десетке, проблем је српског фудбала још од повлачења са сцене данашњег селектора А тима, Драгана Стојковића Пиксија.

Гордић показује доста сличности са мајсторима старог кова који воле да „пакују” и асистирају пре него да дају гол.

Ђорђев отац, Дуле, каже да је његов син био послушно и добро дете и да је уважио његову препоруку да се максимално посвети спорту.

„Омиљени играч му је Меси. Само Меси и нико други. Једноставно, што оно кажу, примио се на тај спорт, воли фудбал и што је најважније, ногама је на земљи”, каже Дуле за Глас западне Србије.

Деда додаје да због обавеза у Лучанима унука и по неколико месеци не види, али, каже, све је то разумљиво.

„Није нам долазио дуго, припреме и утакмице нон-стоп узимају данас. Кад се ужели дође, преспава можда ноћ или две и иде даље. Доскоро га нисам видео још од јануара”, наглашава Мишо.

Са каквим се (слатким) потешкоћама сусретао отац када је у питању одржање те упорности за спортом и тренинзима, сведочи и то да је возио сина километрима до Прибоја јер је њихова породична кућа у Републици Српској.

„Наша кућа је у пограничном делу у Републици Српској, а Прибој јесте најближа општина, ту је и рођен и касније ишао у школу. А верујте, некада сам две границе прелазио и по два пута дневно, ујутру и увече. Најпре, босанска па српска и обрнуто у повратку. Тако некада по два пута на дан”, истиче задовољни отац, илуструјући колико се труд у спорту исплати.

Наводи да му је и други син фудбалер и да је његово било само да на прави начин стане иза својих синова.

Фото: приватна архива

Упитан шта Ђорђе воли у слободно време, и чиме би се бавио да није фудбалер, одговара да много воли тенис и кошарку.

„Има склоности и ка другим спортовима. Знам да је баш добро играо тенис. Можда би то био, питање је сад”, закључује отац једног од најталентованијих момака из Србије када је у питању најважнија споредна ствар на свету.

Ђорђе је почео да тренира са шест и по, данас му је непуних 18. Сва је прилика да ће пунити новинске ступце још много времена и донети пуно тога доброг репрезентацији Србије и целокупном српском фудбалу.

Глас западне Србије