педесеттрогодишње Светлане Лојаничић, информатичарке из Нове Вароши, која је силом прилика напустила најпрофитабилнију струку да би на врху планине узгајала краве и справљала најбољи златарски сир и кајмак.

Од живописног градића Нове Вароши до засеока Акмачићи води добар асфалтни пут, оивичен густом, смарагдном четинарском шумом. Одједном се израња на чистину с које пуца поглед на нестварно лепе пејзаже Златара обасјане зубатим сунцем.

До куће Светланиног свекра, у којој живи цела породица Лојаничић, стиже се макадамом за неколико минута. Пролазимо поред дрвених кућа из чијих оџака вијуга дим. Сезона грејања овде почиње већ у рану јесен, вечери су хладне а јутра се дочекују с прозорима прошараним ињем. Планина је то...

У пространом дворишту Лојаничићевих пуши се казан, топе се чварци, из штале се чује мукање крава, око ногу нам се мотају пси, два крупна овчара-мешанца... На улазу у скромни, топли дом дочекују нас мирис хељдопите (да, тако се овде зове пита од хељде) и насмејани Светлана и муж јој Марко. А на столу, права раскош, домаћа храна од које полази вода на уста: осим поменуте хекљдопите, ту су и пита с чварцима и кромпиром, топли уштипци, чувени златарски сир и млади кајмак, румена шунка, ајвар, туршија од паприка пуњених купусом, слатко од купина, сочне тулумбе... Све је то дело вредне домаћице чији су специјалитети надалеко познати и врло тражени.

Светланин златарски сир проглашен је најбољим на Сиријади у Божетићима

Нама, огрезлим у “благодети” живота у великом граду, звучи невероватно да је ова жена тек тако напустила уносну професију и сву своју енергију и вољу уложила у одржавање сеоског домаћинства, што је, како констатује без трунке жаљења у гласу, посао који не дозвољава ни једнодневну паузу а камоли годишњи одмор.

Светлана је у родној Новој Вароши завршила економску школу, а потом се отиснула у престоницу, где је на Вишој пословној школи уписала информатику. Студије су јој добро ишле, а пред сам крај, позвали су је из Инекс Напретка, тада највеће нововарошке трговинске куће, да им води рачунски центар.

- Остала су ми још четири испита, али понуда је била врло примамљива, велика плата и потпуна самосталност у раду. Мислила сам да ми неће бити проблем да факултет завршим уз рад, притом је то била јединствена прилика да своје знање применим у пракси – каже она. Вратила се у родну кућу и - остала је вечити апсолвент.

У фирми је срела свог Марка, венчали су се 1992, две године касније родио им се Здравко, а онда се до тада лагодан живот претворио у борбу за голи опстанак. Ратне године и инфлација учинили су своје, у Новој Вароши је све замрло, а некада моћни Инеx Напредак полако је пропадао.

- Пуне три године смо се надали, одлазили смо на посао иако нисмо добијали плату. Те 1999. фирма је отишла у стечај и супруг и ја практично смо остали на улици. Оберучке сам прихватила понуду фабрике трикотаже да пређем код њих, али код њих сам радила само две године. И они су пропали. Тада сам рекла, доста је било, идемо у село, купићемо две краве, од тога ћемо моћи нормално да живимо.

Тако је и било. Последње паре дали су за Плавуљу и Шаруљу, и преселили се на врх Златара, у стари дом Лојаничићевих код свекра и свекрве, где је већ становао Марков брат с породицом. Пуна кућа чељади, али сви сложни и нико бесан.

Светлана се одмах латила посла: није прошло дуго, музла је краве као да је с њима одрасла, обрађивала башту, почела да тови свиње и гаји кокошке. Довољно да породица здраво једе целе године, да се направи домаћа зимница, туршија, ајвар, џем од шљива, кајсија и шипка... Код Лојаничића се лепо и попије, јер праве одличну шљивовицу. Но, ваљало је и нешто зарадити...

- Свекрва ме је подучила како се праве кајмак, сир и кисело млеко, и ускоро сам покренула посао. Када је чувени златарски сир, који сам пријавила као породични производ, проглашен најбољим на Сиријади у Божетићима, наруџби је било толико да их је било тешко подмирити. Морали смо да купимо још једну краву – поносно истиче Светлана, чији се врхунски млечни производи продају широм Србије.

- Девер ради у „Телебусу” и развози сир и кајмак до Прибоја, Краљева, Београда... – додаје она, напомињући да њене “шпеције” имају посебан шмек вероватно због тога што су краве по цео дан на природној испаши, а зими се хране сеном са златарских ливада. Истера их на пашу раном зором и враћа их у шталу кад падне мрак.

Пре неколико година, неуморна Светлана прихватила се још једног посла – кува за госте у оближњем етно-селу које је подигао њен рођак. Е, ту се, каже размахала... Сви, без изузетка, обожавају њену храну, а осим у млечним делицијама и питама, уживају у слатком купусу с месом, пасуљу са сувим ребрима, сарми, паприкашу од вргања. О колачима да не говоримо, њене штрудле и баклаве имају прави, старински укус, као да су изрониле из шпорета наших бака.

Да би све то постигла, устаје пре свитања. Попије кафу, па помузе краве и пусти их на пашу, а онда чисти шталу. Зими, кад су животиње стално у затвореном, то чини и по неколико пута дневно. Потом мора да се побрине за остале животиње, свиње, кокошке, псе и мачке, да би након тога започела припремање сира, кајмака и киселог млека. Следи справљање доручка за госте и, ако је сезона, одлазак у башту, таман до подне када је време за ручак. После тога се спрема, пере, чисти, сакупља сено... И тако из дана у дан, нон стоп у покрету. Муж помогне колико може, али и он ради. Ангажован је у нововарошкој пилани кад је кампања, преко лета пронађе неки сезонски посао. Чим нађе времена, ту је, уз Светлану, да јој мало олакша.

Увече седну, попију ракијицу, одгледају понешто на телевизији, проћаскају преко вибера са јединцем Здравком који живи у Чачку, где студира агрономију. А онда, на спавање.

- Напоран је ово живот, али прија ми. Овде нема стреса. живимо на свежем ваздуху, окружени прелепом природом, то су сасвим довољни разлози да никад не пожелим да се вратим на старо. Већ сам заборавила како то изгледа када сатима седиш буљећи у монитор, сада сам на компјутеру само понекад, одем на фејсбук да видим шта има ново, и то је све – каже Светлана Лојаничић.

ГЗС/Блиц жена