a postavka od stotinu dokumenata prikazana je u prostoru čačanske istorijske kuće. Svečanom otvaranju prisustvovali su Aleksandar Đorđević, ambasador Republike Srbije u Sarajevu, inače Čačanin, Danijela Mrda, direktorka Arhiva BiH i autorka izložbe, kao i Milun Todorović, gradonačelnik čačanski.
Čačak je bio najistočnija opština Banovine koja je poživela samo jednu deceniju obuhvatajući ukupno 40 mesta, sa Travnikom kao najzapadnijim naseljem svog područja.
- Postoji zamisao da naša država, u nekom vidu, dođe do ovih dokumenata, dragocenih za razumevanje i srpske i čačanske nedavne prošlosti – kazao je za „Politiku” nj.e. Aleksandar Đorđević.
Mnogi od tih spisa čuvaju vernu sliku o društvenom životu Čačka od pre devet decenija, a neki su toliko nalik našem, da kažemo savremenom dobu, kao da su pisani ovih dana. Takav je slučaj sa aparatima za kocku jer je čačanska vlast utvrdila da svi varaju, i vlasnici kockarskih kutija, i igrači.

Dokument sa izložbe u MIA Čačak, foto G. Otašević

Tako je 25. marta 1932. sreski načelnik odavde poslao dopis Kraljevskoj banskoj upravi u Sarajevo, izveštavajući:
„Primetio sam da su u kafanama ovdašnje varoši, `Hotel Lazović`, `Zlatibor`, `Zlatni prag`, `Car Lazar` i `Morava` namešteni neki automat aparati za ubacivanje dinara i obrtanje, te kockanje u novce. Ovi automati udešeni su tako da se na njima mogu izgubiti velike sume novca. Isto tako, primetio sam da se oko ovih automata svakog dana skuplja veliki broj igrača a ponajviše besposličara i neradnika, te se preko celog dana kockaju i navlače i ostale građane da i oni to čine...

Primetio sam da besposličari u nedostatku novca uzimaju i sastruguju novčiće od 25 para te ih doteraju tako da po obimu i veličini budu kao i dinari. Onda te sastrugane novčiće ubacuju u automate i na taj način dolaze do novca. Tako se na ovaj način narod navlači na kockanje i traćenje novaca i vremena uludo, a kako su ovi aparati udešeni tako da se na njima mora uvek izgubiti to je hrđava pojava koja se, s obzirom na današnje teške i novčane prilike, ne sme tolerisati”.

Načelnik je od uprave Banovine zahtevao da se aparati u roku od 24 sata izbace iz kafana, preteći konfiskacijom i optužnicama protiv krčmara, a uprava u Sarajevu je, ne časeći, već 15. aprila, potpisala tu naredbu.

Do bana je kasnije, jula 1938, došla i disciplinska prijava protiv Ratka Jovanovića, policijskog pisara Sreskog načelstva u Čačku. On je 13. juna, kako nalažu zakoni i načelnik, ovde u Sokolskom domu prisustvovao sednici Kulturno – prosvetne sekcije ruske kolonije Rusa u Čačku (belogardejci i monarhisti). Sednica sa 30 prisutnih Rusa, kojoj je predsedavao Aleksandar Višnjevski, sudija Okružnog suda iz Čačka, ipak je održana na ruskom, iako je Jovanović zahtevao da se govori državnim (srpskohrvatskim) jezikom. Višnjevski je, revoltiran, banu poslao disciplinsku prijavu protiv pisara navodeći, recimo, da Rusi u Beogradu imaju Dramsko pozorište na svom jeziku i „Rusku maticu” čiji je zadatak širenje ruske kulture i jezika. Pride, veli, abnormalno je da jedan niži policijski činovnik zabranjuje nešto što centralna vlast potpomaže, te da zloupotrebljava svoju vlast, braneći Rusima u Čačku da govore na maternjem.

U slučaj se, po prirodi posla, umešao i sreski načelnik iz Čačka, Arsen Petković, navodeći da je zakonska dužnost pisara bila da prati rad skupa u Sokolani – ko govori i šta govori – a zatim da o tome podnese izveštaj MUP – u. A kako kad ne zna ruski?

- Što je najžalosnije, govornici su većinom bili državni činovnici što znači da ih je bilo sramota govoriti srpskohrvatskim, iako uživaju sve blagodeti ove države. Odobravam postupak pisara i ubuduće, po cenu svoga položaja, neću dozvoliti da se na sastancima, koje će održavati Rusi nastanjeni u Čačku, govoriti ruski – napisao je načelnik u svom obraćanju banskoj upravi.

Na kraju, od prijave ne bejaše ništa. Ban je oslobodio Jovanovića, pa je tako policijski pisar pobedio sudiju Okružnog suda.

GZS/Politika/G. Otašević