„Кад нису били на служби, носили су за капом више увета цвеће, а цвећем су често китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом, сањали су дању и ноћу о свом селу `Тамо далеко` и живели очекујући дан кад ће се изборити за повратак у завичај”.
Један од тих српских војника био је из Турице код Гуче где је у белег на Пајовића гробљу уписано: „Тимотијевић Селимир, стрељан у логору Јајинци, 1894 – 1943. Два пута одликован, Албанском споменицом и Карађорђевом звездом”.

Та слова са надгробног пешчара сведоче да је војевао 1912. у Првом балканском рату против Турака, 1913. против Бугара а 1914. и од 1915. до 1918. у Великом рату.

О овом сељаку и витезу слободе памти се да је био земљоделац а после 1920. помоћни службеник у неком надлештву у Гучи, и поживео у родној гудури само до 1943. Та година била је трагична за Драгачево, посебно за Турицу, бележи ових дана завичајни хроничар Радован М. Маринковић. И сведочи...

Наиме, 18. августа 1943. после оружаног сукоба са четницима Драже Михаиловића Бугари и Немци претрпели су велике губитке па је, у освети, бугарска казнена експедиција начинила пустош у овом делу Србије. Почетком те године бугарска војска, заменивши немачку, посела је веће градове у Србији, међу њима и Чачак.

Од драгачевских села највише је страдала Турица, тог и наредног дана запаљено је 117 грађевина, људи су мучени и убијани. Мноштво мештана одведено је у Чачак па на Бањички логор у Београду. У Турици Никола Марић је покушао да побегне али је стрељан у суседном Лису 19. августа, а два дана касније у родном селу је погубљен Богосав Васиљевић.

Селимир Тимотијевић је као бранилац отаџбине стрељан у Јајинцима 1. октобра са још 23 земљака из свог села. Није преживео ни њихов сусед из Турице Светозар Лазаревић који је са Бањице интерниран у Маутхаузен где је страдао 1944.
Остало је да се приповеда како је јунак Селимир Тимотијевић војнички прегурао четири рата и као цивил погинуо у петом.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић