(Чачак, 1926 – Београд, 1986) и то у изложбеном простору названим именом управо завичајног сликара. Међу приказаним радовима по много чему се истиче уље на платну „Ускрснуће”, почев од димензија (250х195 цм), па до чудноватог животописа слике којој судбина није дала да се често нађе посматрачу пред оком.
Али, платно старо пола века прошлог фебруара је конзервирано и очишћено, у новом раму затегнуто крајње прецизно па нема набора и, ево, јоште живи.
Година 1969. била је веома успешна за Рисимовића. Галерија Дома ЈНА у Београду доделила му је награду на изложби „УЛУС 69 – Уметност у револуцији”), за рад „Верници” (У славу партизана Србије). А Војномедицинска академија у главном граду СФРЈ одмах од Рисимовића наручује слику репрезентативних димензија на слободну тему. Уметник, који је уза се имао заслуге борца за слободу и радничка права, одмах је поставио чисто платно и кренуо да слаже боје.
Већ 29. августа те године слика је представљена наручиоцима који су са нестрпљењем очекивали разиграније виђење атмосфере великих болничких комплекса као симбол победе живота над смрћу, а добили су прилично сугестивно „Ускрснуће”. Оцена је била крајње негативна и слика је одбијена са образложењем да је тема сувише тамно и депресивно обрађена.
- Само мало касније, 15. септембра, и жири Октобарског салона одбија да изложи „Ускрснуће”, тврдећи да димензије слике прелазе просторне капацитете. Или су, можда, сугестије ВМА у вези назива слике и овде пресудиле? Рисимовић резигнирано повлачи свој рад, обећавајући да никад више неће излагати на Салону и реч је одржао до краја живота. Дело је, од тада, бдило на зиду уметниковог атељеа на Бановом брду – навео је поводом изложбе у „Рисиму” њен аутор Даниел Микић, кустос УГ „Надежда Петровић”.
Он даје и своје тумачење слике:
„Ускрснуће” настаје, вели, као семе давно посађеног особеног артикулисања јасних идеја заливаних утицајима светских уметничких збивања. Шездесете су мењале дотадашњи свет а Рисимовић је то веома добро осетио и, нње чинећи драстична одступања, запловио водама у којима најбоље крстари.
Директно се осврћући на искуства ренесансе у Италији и проучавања перспективе, као на Мантењином „Оплакивању Христа” Рисимовић обрће лежећу фигуру за 180 степени дајући јој на значају, математички прецизно развијајући композицију од доњих пасажа до горњег дела слике.
Иако се тако чини, лежећа централна фигура није и главни лик сцене. У самој композицији тежи се ширењу по вертикали: средишна фигура окружена медицинским особљем; по два лика са леве и десне стране праве баланс а главни хирург је издвојен тамним оквиром наочара и изнад кога је снажан рефлектор, као „свевидеће око” коме душа, тих 21 грам тежине последњег издаха, мирно плови.
У доњем делу, крај узглавља пацијента, је једна женска фигура. Мирно ослушкује директиве надређених посматрајући да ли ће се, неким чудом, стање оболелог поправити! Инфузија је искључена, први асистент грчевито стеже иглодржач, салом провејава и у неповрат одлази последње нада, као божји дар. Изгубили су једног међу хиљаду спашених! Нема очаја; танка линија по којој сви идемо се у једном тренутку зауставила, забележио је Микић.
Марта 1989. године Рисимови родитељи поклонили су граду Чачку 40 слика, међу њима и „Ускрснуће”.
ГЗС/ „Политика”/ Г. Оташевић
