seljaka iz Prijevora kod Čačka, pao je projektil koji je delimično eksplodrao. Srećom, žrtava i povređenih nije bilo. Bomba je, na 15 metara od kuće, načinila krater širine četiri i dubine dva metra.
„Otac mi je stalno govorio da, ako čujemo kokošku kako kakoće pred kućom, mora odmah da bude smeštena u lonac. Tako će se dogoditi i sa Olbrajtovom”, kazao nam je seljak i rezervni kapetan prve klase, koji je vojsku služio u Bitolju, odmah posle Drugog svetskog rata.

Todorović pripoveda da mu je od sve imovine nastradalo samo bure sa šljivovicom. Jer, zbog srećnog raspleta, red je bio da počasti oko 300 meštana ovog sela pored Zapadne Morave, koji su mu u toku noći i narednog jutra odlazila nudeći pomoć. Morao je da nabavi i dodatne količine kafe za neočekivane goste.
„Zamislite šta je život”, reče on. U šest uveče došli su mi unuk i unuka iz Beograda, gde studiraju, a iz susednih Trbušana praunuk Nemanja, kojem su samo dve i po godine. Računali smo da su u mojoj kući najbezbedniji, lepo smo večerali, pojeli i palačinke, bilo nas je ukupno devetoro. Srećom, projektil je promašio kuću, pa smo svi živi, zdravi i volimo Srbiju.

Ovo je zabeležno u knjizi „Čačak i Lučani-teški dani još teže noći” Gvozden Lj. Otaševića, koju je izdao Glas zapadne Srbije.

GZS