с времена на време чува овце у Парменцу и пише књиге о свом трошку, већ је догурао до 20 наслова. Његова збирка сећања и мудролија под називом Грешни Милоје Стевановић (74) – Казивања, доживела је ових дана пето издање и знатижељник који узме да листа оно што је између корица неће знати кад да престане.

Ту су се слегле животне причице и у свакој, уз обавезно зрно памети, стоји и нешто од онога што носимо и најчешће кријемо у души. А Милоје јок, он одма` све изнесе на пут, онако како је било.

Ево чега све има у његовој „Причи о пегли”, опет објављеној у Казивањима...

„Кад смо се узели Нада и ја нисмо имали ништа. Сад смо матори људи, али ми се чини да бисмо јопет могли почети од пегле.

Како пегле?

Е, то је посебно, мени драго збитије. Кад смо се узели, сва наша имовина стала је у једну омању торбу коју смо на мотоциклу поњели у заједнички живот.

После прве брачне ноћи направили смо списак материјалниг добара која су нам нужна: игла и конац, маказице за шечење ноктију, шерпица, тигањ, џезва, чаше, шољице, два тањира, виљушке, кашике, нож, решо и пегла.

Кад смо сагледали цене потребитиг и нужније стварчица, виђели смо да до наредног месеца морамо да се одрекнемо једног од два најскупља добра: решоа или пегле.

Надини разлози су превагнули: срамота е д-идемо неопеглани. Одлука је доњета: купуемо пеглу. А решо мора да сачека боље време.

Тог месеца, меденог како га зову, од топлих јела имали смо само пржена јаја, јер једино она могу да се припреме на преврнутој пегли. Ништа друго не може да се испржи или проври, јер аутомат искључи пеглу пре тачке кључања.

Ако немаш истинитог друга уза се и ако ти Бог не поможе, не уздај се ни у шта и ни у кога.”

ГЗС