naroda”. To je bio snimak aveti: na gomilu kostiju nabcani komadi odeće, šinjel dopire do zemlje, o ramenu torba. Na glavi velika, ko zna čija šajkača, pokrila čelo i doprla do obrva. Lice ispijeno, mučeničko, slomljeno nedaćama. Na ranjavim i klecavim nogama, propalim od umora i gladi, opanci vezani oputom.

Sliku je načinio jedan francuski lekar i putovala je svetom bezimeno, nigde ne noseći ime tog mladića koji nije imao ni 20 leta.

Čedomir Popović, zemljoradnik iz Barzilovice kod Lazarevca, čuvao je svoju fotografiju sa Vida, nikome ne pokazujući. Preživeo je sve nevolje, napustio ostrvo i otišao u Bizertu na oporavak, odatle na Solunski front gde je ranjen u prvim borbama, septembra 1916. Jedanaest godina po završetku rata, na jednom skupu ratnih vojnih invalida u Lazarevcu, kad mu se učinilo da i najveće ljudske muke padaju u zaborav, Čedomir je izvukao svoju godinama čuvanu fotografiju i uzviknuo:

„Ovako smo izgledali”!

Mnogo godina kasnije (1967), snimak kostura sa Vida osvanuo je u knjizi „Propast srpskih regruta” koju je objavila Srpska akademija nauka, a Čedomir otvorio dušu:
„Ne treba se čuditi što sam onu fotografiju čuvao samo za sebe, ne pokazujući je ni ukućanima. Jer, posle rata ja sam bio momak sa 23 godine, i bojao sam se hoće li me hteti devojke ako vide kako sam ranije izgledao. Ali, kad su ljudi počeli da zaboravljaju muke koje smo pretrpeli spasavajući se kroz crnogorski i albanski krš, a Vido počeo da tone u prošlost, izvadio sam tu avetinjsku sliku i pokazao je.” I, setio se kako beše...

Kad je nesrećne 1915. počelo povlačenje vojske i naroda, krenuli smo i mi regruti. Neki još nisu stasali za vojsku ali su morali da pođu, kako ne bi pali naprijatelju u šake. Vodili su nas rezervni oficiri, nismo imali oružje i jedini naš zadatak bio je da sačuvamo glave kako bi tužna zemlja, kasnije ako joj se ukaže prilika, mogla da računa na nas.

Posustajao sam, vukao se, spavao u hodu, grickao zrnevlje kukuruza, usta punio snegom ne bih li zavarao glad. Bilo je strašno. Jedne večeri, posle trodnevnog gladovanja, dobili smo malo brašna, pregršt na četvoricu. Iskupili smo se pored vatre i buljili u nju, čekajući da se hleb ispeče. Mljacakli smo ustima i unapred uživali u zalogajima vruće pogače. Preumorni, zaspali smo i probudili se tek u zoru kad je vatra dogorevala a naš hleb pretvorio se u uglevlje.

Vukli smo se po snegu, od Lazarevca do Valone, gde su nas ukrcali u brodove, pešačio sam tri meseca i šesnaest dana. Usput, proveravao sam sebe da li sam pri čistoj pameti. Glasno sam i često ponavljao svoje ime, prezime, godinu i mesto rođenja, imena majke i oca, svojih drugova. Jer, mnogi od naših vršnjaka iz te neme kolone bejahu toliko izgubljeni da ni svoje ime nisu znali da kažu, te tako ostaše u snegu kao neznane žrtve gladi i zime.

Kad sam stigao na Vido, zaustavi me jedan Francuz, hoće da slika. Nisam se protivio, mada sam jedva stajao na nogama. Čudio sam se šta je to na meni neobično, nisam imao ogledalo pa nisam mogao da vidim kako sam izgledao. Posle nekoliko dana, dok sam ležao u šatoru u nekoj bolnici, donese mi sliku, ali je nikome nisam pokazivao, držaći umotanu u maramici.
Kad sam malo ojačao otišao sam u Bizertu, odatle na Solunski front u prvu četu drugog bataljona 14. pešadijskog puka. Na Gorničevu, jurišao sam na bajonet i drugog dana bitke rane me u ruku. Kad su me zalečili vratim se na front ali opet ne imadoh sreće. Na položaju Starkov grob bio sam ponovo ranjen u ruku. Šrapnel mi je odneo deo šake i nisam više mogao da se služim puškom. Postao sam invalid, moje ratovanje je završeno.

Nisam imao sreću da sa drugovima delim radost proboja Solunskog fronta. Nisam bio među onima koji su jurišali u otadžbinu, razbijajući sve koji su govorili da je podmladak srpske vojske zauvek ostao u bespuću albanskog krša. U Srbiju sam stigao malo iza ratnika, u koloni ranjenika...

GZS/ „Politika”/ G. Otašević