gde je bio domaćin 5. Sabora violinista Srbije. Nekome će zvučati neverovatno, ali za taj trud gde se nekoliko dana družio sa saborašima, ljubiteljima violine i meštanima,naplatio je nula dinara.

„ Radoš je ovim pokazao svoju veličinu, taj čovek tri dana nije izlazio iz pranjanskih seoskih kafana. Iako su ga opsedali obožavatelji , zadžao se nekoliko dana. On je obeležio ovaj kraj ne samo svojim filmom, već i ljudskim karakterom i osobinama jer je sa tim narodom umeo da prozbori ljudsku reč, da nazdravi i popije, da izgovori besedu koju su slušali na desetine hiljada ljudi ,a pre svega njegovo prisustvo zauvek će biti upamćeno i ono će obeležiti ove planinske visove Suvobora i Maljena koje su decenijama tavorile i bile van očiju i ušiju javnosti.

Pranjanci nisu imali sa čim da mu se oduže sem toplim gostoprimstvom, a on je njihovo poverenje kupio širokim osmehom ,pogotovo stvaralaštvom koje će zauvek biti zabeleženo na filmu ,a tiče se upravo života ovih ljudi koji su u nekim prošlim vremenima stavljali život na kocku zarad nekih koje nisu poznavali i nisu znali njihov jezik, a najbolje je to oslikao upravo Radoš svojim filmom i koji je je na svakom koraku dobijao aplauze i bio obasipan raznim sitnim poklonima.

Gvozden Nikolić, autor Sabora violinista Srbije, Foto:GZS

Tako je na jednoj tezgi na poklon dobio frulu, na drugoj saksiju, na trećoj postolje za vaskršnja jaja, na četvroj teglu džema od neljuštene šljive i kajsija. To je njegova jedina zarada za nešto što manje veličine naplaćuju i po nekoliko hiljada evra i ovde u Pranjanima svi to znaju i uvek će biti dočekan kao prijatelj i brat, kaže Gvozden Nikolić, autor Sabora.

Inače, na saborskoj pozornici Radoš je održao govor za pamćenje i naveo da će meštani ovog kraja koji su za vreme snimanja filma pokazali gostoprimstvo srpskog seljaka biti u prilici, da pre svih u svetu , prvi pogledaju film o misiji Halijard i da će Pranjani, kao istorijsko mesto postati srpsko nacionalno blago.