Милоје отишао, стигао Гароња

Горњи Дубац, Чемерно – Ожутеле стране Чемерног, са измешаним бучјем и борицима, чувају бескрај шибља и сустале траве,

која већ клоне, али је још укусна за последњи јесењи залогај и добра за конак шумских становника. Ко господари овом горском нигдином, у беспуту који ће брзо прекрити снег?

– У ловишту тренутно имамо хиљаду срна, 80 дивљих свиња, довољно зечева и фазана. Шарена птица намножила се овде иако је фазану равница милија, населила се и лештарка, најмања врста тетреба. Подручје од 10.000 хектара контролишемо ми, али на свој начин то раде и шест медведа и четири вука – каже за „Политику” Божидар Рудинац, председник ЛД „Каона” у горњем Драгачеву.

Председник ЛД ,,Каона" у горњем Драгачеву, Божидар Рудинац, фото: ГЗС

У Змајевој реци, 29 километара јужно од Гуче, нуди нас ракијом и кафом, коју је приготовила његова баба Росанда. Она је, приповеда унук, пре неколико година прва приметила медведа којег су одмах крстили Милоје, да им не би чинио штету, провео је седмицу на 200 метара од куће у којој старица живи, брао шта нађе на грани и тражио мед. Дошао је са Таре и тамо се вратио, али чудноватом стазом.

– Сишао је доле до Ибра, мужјаци су по природи луталице, па је откривен на албанској граници, преко Црне Горе стигао у Хан Пијесак, препливао Дрину и сад поново живи на завичајној Тари – објашњава шеф ловаца у овој природној доброти.

Ово нису маштовите ловачке приче, пошто друштво има пет камера које, с времена на време, ухвате мечку и мечиће како се госте у шуми, најчешће код хранилица с кукурузом, на висовима Чемерног званим Мрчајевац и Борова страна. А Милојево кретање утврђено је на научни начин, помоћу информационих технологија, уз надзор професора Шумарског факултета из Београда.

– Оборен је успављујућим метком који делује од 15 до 40 минута, и за то време стављена му је огрлица са одашиљачем, па је могао да буде праћен. Поред тога, шест борова ту на Чемерном обмотали смо бодљикавом жицом све до врха, медвед се чеше и скинемо длаке те помоћу ДНК утврдимо да ли је мужјак или женка – вели шумар Миланко Маринковић.

Шумар Миланко Маринковић, фото: ГЗС

Невоља је што медвед пожели мало јачу храну, па је ономад у Толишници на Чемерном ушао човеку у тор и однео овцу.

А вуци су увек били прича посебна, па данас овом пространи крстаре женка са два младунчета и један самотњак, потпуни господар планине.

– Он је нов овде, прозвали смо га Гароња јер је сасвим црн, за разлику од наших сивих вукова. Једног јутра пре две седмице ишао сам од Вучковице према Горњем Дупцу и одједном је избио преда ме, прескочио пут не дохвативши га. Имао је између 50 и 60 килограма, и није ми било свеједно кад смо се срели – сведочи мештанин Љубиша Милић.

И вуци, разуме се, мераче овце, по природном праву.

– Гароња је опасан, већи је, тежи и пргавији од припадника своје врсте. Уместо једне, као сиви вук, он може да поједе две овце.

Мештанин Љубиша Милић, фото: ГЗС

Тако је Гароња, с првим даном новембра, ступио у нову сеоску легенду.

– Истина је да вуци чине штету брђанима, али су и чистачи, уништавају болесну срнећу дивљач и псе. Где вук газдује, шакал не сме да уђе. Нећемо дозволити да се пренамноже, али и људи морају да воде рачуна где и како заноћи њихова стока – рече Рудинац.

Прикуписмо се око стола на доксату Росандине куће и уз реч неко упита једног од путовођа, Миливоја Доловића, заменика председника општине Лучани, да ли ко од ловаца има храбрости да сними мобилним телефоном блиски сусрет са медведом или вуком?

– Како да сними, они да му позирају па да направи слику? Сваки човек у том часу има преча посла.

Одмакли су и дан и прича, разишла се магла изнад Чемерног, Дупца Лука, Осонице. Планином, пре првих снегова, и даље крстари највеће стадо овог дела Србије које држи и води Љубивоје Милинковић из Горњег Дупца. Сам живи и брине о 200 оваца и морао је ономад да иде на Јелицу, да би прикупио сена за зиму, пошто је година овде била безводна. Заувар је, зато, сваки дан испаше макар и на оскудној трави, али се пастир жали:

– Остану сат или два на испаши и одмах саме крећу кући, беже у тор. Осећају опасност у близини, природа има своја правила – вели Милинковић за наш лист.

У старој Србији, људи, медведи и вуци засад се не замерају, а штету бележи свако на свој рабош. На суседној Голији, летос, на преслави код Милоја Стеванића, домаћин је беседио:

– Нема триста метара изнад куће одакле вучем дрва. Једаред изађе мечка преда ме, гледа ме. Гледам и ја њу и ништа не велим. И оде, склони се.

Ту, у засеоку Брестовац, стасао је и његови син Срећко, који никад неће заборавити свој први сусрет с вуком:

– Био сам четврти разред основне кад сам, кроз зимски непут, пешачио сам, у Ћиримане, у школу. Изађе вук преда ме. Није ме се уплашио, али нисам ни ја њега. Погледали смо се и онда је он отишао са пртине у шуму. Али ми и помогао да се разумем у живот, да засвагда утувим како од страха вајде нема.

Извор: Политика, Гвозден Оташевић