Данас по четири и по или пет сати на дијализи, један по један, сутрадан у надници, у шуми, да секу и извлаче дрва, следећег дана на дијализи, па у надници...

Тако изгледа живот Ивана (39) и Рајка (35) Василијевић, браће из Ариља оболеле од Алпортовог синдрома, болести бубрега, тешке, смртоносне. На сву ту муку, смештени су у изнајмљеном станчићу у центру Ариља.

Кад сам их обишао, Рајко је био већ четврти сат на дијализи, Иван је чекао на ред... Све у њиховим животима је тешка мука. Целе јесени су, оних дана кад нису на дијализи, црнчили по шуми, секли и извлачили дрва, пре тога били су у малинама. Зимус, нема посла, не могу у надницу, па немају где ни да зараде преко потребни новац.

„Држава нам покрива трошкове дијализе, обојица имамо туђу негу и помоћ, али кад од тог новца одбијемо кирију од сто евра, комуналије, додатне лекове, остале трошкове, једва да остане за храну... Не бисмо у надницу да не морамо, али били бисмо и гладни да нам није шуме и наднице“,  каже Иван.

Рајко једва да има 40 килограма, скоро је оперисао слепо црево, пре тога очи, сад га боли кук, мора на операцију, Иван не чује добро.

„Двојица браће већ су нам умрли од болести од које и ми болујемо, обојица са 16 година, Зоран и Јерко.  Мајка је умрла од туге за њима, отац погинуо на трактору. Село Добраче, 21 км од Ариља, морали смо да напустимо због дијализе. Горе су нам због дугова и струју искључили, воде више нема него што има, а без тога нема дијализе. Сад смо подстанари, за струју дужни више од 70.000, долазили да нам искључе и овде у граду, све мука до муке“, казао је Иван.

Највећа невоља им је, ипак - стан. У село немају куд, из стана у ком су сад морају да се иселе до пролећа.

Фото: Зоран Шапоњић

Број жиро рачуна у Комерцијалној банци на име Ивана Василијевића је 205-9011006128887-21. Свака помоћ је добродошла, а браћи, у складу са законским могућностима, понекад помаже и општина Ариље, која је скоро платила део дуга за струју.

ГЗС/Курир