Живот на жедној белокаменици

Чајетина - Село Трнава на Златибору добило историјски „родослов“. Становништво овде пустило

корене пре 300 година. Родослови 35 фамилија из пера Милосава Обрадовића и Данила Станојевића. Стари каравански пут и данас жила куцавица краја.

Трагајући по архивској грађи, још од турских пореских дефтера кнежине Рујно у Београдском пашалуку, па у низу пописа Кнежевине Србије, матичних књига, публикација, записа и сведочења грађана, Милосав Обрадовић (73), професор математике из Трнаве и Данило Станојевић (64), истраживач завичаја из Збојштице, оставили су нараштајима у монографији "Трнава на Златибору" податке о прошлим временима, пореклу фамилија и досељавању на ове просторе, као и значајним збивањима.

Село у источном делу општине Чајетина, између Сирогојна, Гостиља, Алиног Потока и Рожанства, на просечној надморској висини од 880 метара, има облик квадрата, на ободима шумских потеса.

„Трнава је име добила, највероватније по трну, ниском жбуну, а на белокаменици, која оскудева водом, као и околина, јесу пашњаци и ливаде. Уз сточарство и земљорадњу, Трнавци су се бавили дрводељством и другим занатима, а посебно кириџилуком, размењивали по Србији луч и катран за жито, терали дрвене судове, те пекли креч и циглу и одлазили на сезонске послове у околним селима и преко Мораве и на брања кукуруза у Банату. Многи су се, због немаштине, раселили”, кажу аутори књиге у издању Библиотеке "Љубиша Р. Ђенић" из Чајетине.

Моба - комшије код Младенка Митровића 1964.

Кроз Трнаву је пролазио стари каравански пут од Ужица и преко Љубиша и Увца излазио на Цариградски друм. Каравани су стизали и са истока, од Новог Пазара преко Мучња и на Владајама још се распознају остаци турске калдрме. Стари каравански друм данас је регионални пут и жила куцавица овог краја.

„Овде је садашње становништво пустило корене пре 270 до 300 година. Досељавање из старе Херцеговине, Полимља и Рашке започело је у 18. и у већим или мањим размерама трајало је до краја 19. века. Трнава је многима била само уступна станица. Обрадовићи и Милосављевићи су најстарије досељеничке фамилије. Према најстаријем познатом документу, Трнава је 1795. године имала 14 кућа са 39 пореских глава. У попису 1863. било је 149 кућа са 1.040 становника. Непун век касније село је имало 100 кућа са 527 становника, а 2011. године 89 кућа са 200 становника”, записали су међу корице књиге Обрадовић и Станојевић.

Умеће - Митровићев споменик патријарху Рашковићу

Уз записе о животу на новим огњиштима, исхрани, одевању, крсним славама, крстоношама, свадбама, народном стваралаштву, кметовима, задрузи, првој школи (1948) угашеној после четврт века, аутори доносе и најдрагоценије податке - родослове 35 фамилија са огранцима. Најбројније су фамилије Обрадовићи, Дедовићи, Илићи, Михајловићи, Јанковићи, Тошићи...

Из књиге потомци данас могу да сазнају ко је од предака био под устаничким барјацима Карађорђа и Милоша, ко је у сељачким оделима чувао границу од Турака или ишао у Јаворски рат. На страницама су и имена палих на бојиштима 1912-1918. године, те преживелих солунаца, али и сведочења о приликама у Другом светском рату и запосленима у државним службама.

Трнавци интелектуалци

Трнавци су поносни што су изнедрили шест доктора наука и 21 мештанина са факултетском дипломом. Завичај им је кичицом и длетом прославио самоуки сликар и вајар Владимир Митровић (1953-2016), па настављају традицију сликарске колоније "Трнава".

 

Новости, Д. Гагричић / ГЗС