Владислав Петковић Дис.
Он је рођен у чачанском селу Заблаће, ту и данас постоји његова родна кућа.
Дис је најпре радио као учитељ и царински службеник, потом је извештавао са фронтова у Балканским ратовима, у Првом светском рату преживео је полачење преко Албаније, потом на Крф, након чега је транспортован у Француску где пише последњу збирку песама „Недовршене песме”. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа (17/30. маја 1917)
Он је песник ирационалног, слике је налазио у подсвесном, суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Дис није уклапао у идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу Утопљене душе Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“.
Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“.
Да би се очувала успомена на овог великана српске поезије, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” организује културну манифестацију „Дисово пролеће“.
Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом „Дисове награде“. „Дисово пролеће“ подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији „Токови“ објављено је до сада 35 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” од 1964. године додељује Дисову награду за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Дисова награда се својом дуготрајношћу, избором добитника, саставима жирија чврсто укоренила на месту једне од најпрестижнијих домаћих песничких и књижевних награда. Последњих година Дисову награду чине плакета која се уручује добитнику и новчани износ награде. Награда се додељује се сваке године, жири заседа у Чачку. Новчани део награде је 160.000 динара а награда се уручује на завршној свечаности „Дисовог пролећа“.
Приредбу „песништву у част“ прате:
лист „Дисово пролеће“;
изложба о лауреату са каталогом;
књига добитника и низ других публикација које већ чине богату издавачку делатност библиотеке.
Дисова награда
По њему су назване ОШ „Владислав Петковић Дис” Заблаће и ОШ „Владислав Петковић Дис” Београд.
ГЗС/Википедија
