које се налази на обронцима Рудника, изгледаће вам као и свако друго типично српско село, али у њему живе необични људи. Само ту можете срести Вепра, Ђавола, Курјака, Керине, Кукавице, Овна, Зеца и Козу. Како? Тако што се овде сви мушкарци знају искључиво по надимцима, неретко их добијају и целе фамилије, а као културно наслеђе чак се и преносе са колено на колено.

„Нема имена док ти га не да село. Наши људи су били поприлично вицкасти па су свима уделили надимке. Само један човек није имао надимак и он је умро. Ако неко дође са стране и пита ко је Рајица Милошевић, не знам да ли ће вам ико знати одговорити, али ако кажете да тражите Шлога, сви ће вас упутити на моју адресу“, прича за РИНУ, овај домаћин који је надимак добио по оцу.

„Био је крупан, спретан и одмерен човек, па су причали – боље да те удари шлог, него он“, додаје Рајица.

Неки надимци су лични, неки породични, а неки погрдни. Међутим, нико се овде не љути кад га назовете Гуском, Свраком или Гавраном – навикли су.

„Мом деди надимак је био Вепар, и мене тако данас зову. Никад ми то није засметало, још кад чујем да ми неко тепа „Вепрић“ мени буде некако мило“, каже овај мештанин Доње Врбаве.

Сви ти надимци стварају бројне комичне ситуације у телефонским именицима, на суду, а најтеже је новим поштарима који прво морају на курс обуке, да би схватили ко је ко, па тек онда могу по селу да деле пошту. Све те приче са осмехом на лицу, уз домаћу сланиницу и чашицу ракије препричавају се у сеоској кафани под називом „Механа“. У Доњој Врбави становништво је православно, али ако гледате по надимцима има ту различитих нација. Тако да у селу можете срести и кафу попити са Русом, Швабом, Јапанцем и Турчином.

Написана књига о надимцима из Доње Врбаве

„Деда мој је имао много деце и сви су породично пекли прасе за Божић. Мало су окретали ражањ, мало су пили и деда је заспао. Деца кад су то видела, прасе су мало по мало појела и за Божић није остало ништа. Тада су биле ретке прилике да се може јести печење, само за велике празнике. Како су прасе појели на Бадњи дан, сви су рекли – какви сте ко Турци, чак ни тај дан нисте постили. И надимак је остао, ја га са поносом носим јер ме подсећа на моје претке. Све моје колеге ме по њему знају“, прича Раде Маринковић звани Турчин.

Чији отац је мами „забиберио“ тај је бибер, црнопути су Помрачине и Угљеше, а посвађана браћа добили су надимак Кучке. Жене у овом селу немају друга имена, али их зову по надимцима мужева. О овом културном феномену Музеј рудничко-таковског краја издао је и књигу, а трогодишњим истраживањем бавиле су се Весна Ћурчић и Ђурђина Антонић. У тој књизи се наводи да у селу од око 500 становника има преко 200 надимака, а неки су настали чак пре више од једног века.

РИНА (ГЗС)