Шио је мајстор Тошо и народну ношњу, за своју душу, за пријатеље, за одабране клијенте, али и за разна културно-уметничка друштва, не само у овом крају него и, како воли да каже, за чуваре традиције "широм Србије и Европе".

"Рано сам почео да се бавим шивењем, још као младић од 20 година, отац ми је купио прву шиваћу машину, коју још чувам. Дешавало се да с покретном "радионицом" кренем од села до села и шијем људима шта им је по вољи. Шио сам одела за свадбе, за чувене пештерске вашаре и разне друге светковине, а клијенти су ми били различити људи, и богати домаћини и обични народ, свако је желео да се лепо обуче", прича Тодор и наглашава да је дуго година "облачио" једног хоџу из Дуге Пољане и попа из Сјенице.

"Мада ћу ускоро загазити у девету деценију живота и више се професионално не бавим шивењем, моја радионица је увек спремна, још добро видим и још могу да скројим и сашијем све све што муштерија пожели, не волим само ове танке "кинеске" штофове", прича Тодор.

Фото: Новости

С поносом истиче да је пуних шест година "узимао меру" и многим дамама у Паризу.

"Радио сам и у Француској, ишао сам да помогнем мом рођаку Вуксану Грбовићу, који је у Паризу имао кројачки салон, али и да нешто зарадим. Разне муштерије су нам долазиле и свашта извољевале, тамо сам се сусрео са најбољим и најновијим штофовима и последњим модним трендовима и много научио, још су ми у глави ти "француски кројеви", шио сам и за нашу дијаспору, посебно српску народну ношњу коју су наручивала разна удружења и клубови", истиче мајстор Тошо.

Новости/М. Нићифоровић