Србије и за многе деликатес у области гљива. Стефан Стевановић из Београда ову гљиву сваког пролећа и јесени убира са једне исте врбе и како каже, увек се изнова обрадује њеном укусу који невероватно подсећа на пилетину.

„Шумско пиле расте на старој врби на нашем пчелињаку ‘зимовнику’ и изузетно је укусно. Није баш да се лако спрема али је укус готово идентичан и много лепши од пилећег белог меса. Може да се прави као салата а може да се прави и пита са ‘шумским пилетом’. Ако се припрема као главно јело, онда се обари и пржи уз зачине и лук. Природа је једно чудо и захвални смо јој што нас сваке године награди да у овом периоду можемо направити лепо јело“, каже за ТопПрес Стефан Стевановић.

Шумско пиле се још зове и жути хлеб, врбара или врбовача, име је добила по светлој жутој боји и укусу налик на пилетину. Више шешира облика шкољке ове врсте расту заједно на кори трулих и мртвих стабала или гранама листопадног дрвећа, правећи понекад необичне облике. Најчешће паразитира на врби, јови, тополи, букви, храсту и багрему. Месо плодног тела је дебело, мекано и сочно. Сазревањем губи жуту боју услед губитка воде постаје тврдо и крхко. Мирис је пријатан и сладуњав. Укус свеже гљиве је благо киселкаст.

Најчешће достиже масу до 20 кг, а највећи примерак са невероватних 45 кг тежине забележен је у Хемпширу у Великој Британији октобра 1990. године. Осим људи многе дивље животиње конзумирају шумско пиле, попут срне или јелена.

ГЗС/ ТопПрес