Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха.
На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
Данас је све мање људи који се баве пољопривредом у тој мери да читав дан проводе на пољу, али се то може односити и на оне који се рекреативно баве узгајањем појединих биљака, или раде у дворишту. Зато, уколико имате башту или гајите биљке, данас немојте да се бавите тиме, одморите.
Ова слава је у средњовековној Зети била једна од значајнијих. Наиме, под царем Јустинијаном И (527 - 565), који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима.
О томе сведочи и црква Светог Сергија и Вакха на Бојани, која је била место где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку.
Након обнове крајем 13. века, од стране српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.
Иначе, страдању двојице светаца, претходило је наређење цара Максимилијана који је наредио да му се одузму војничка одела и сви знаци части, достојанства и чина. Потом их је послао у изгнанство у Азију свом намеснику Антиоху. Намесник је покушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вери. Свети Вакхо издахнуо је под батинама намесникових војника, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посечен у граду Росафу у Сирији.
Оба ова мученика и витеза вере Христове страдали су око 303. године.
Св. Сергије нарочито је био поштован у граду Ресафи, где је погубљен, који је једно време носио име "Сергиополис“ и у 6. веку био велико ходочасничко место читавог Истока.
Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.
ГЗС