и гостољубив народ богатство не мери како живот заповеда, већ друкчијим аршином: по деци коју су подигли, школама које су изучили, пријатељима које су стекли, кумствима, а нарочито по племенитим делима која су икада учинили, па тек затим збрајају и остало. Због тога су сачували и заборављену врлину да се искрено радују туђој срећи као да је њихова, и да успехе комшија из суседних села славе и величају као сопствене.

Део музејске поставке, фото: Саша Савовић

Зато никога није изненадио што је музеј посвећен двојици Божидара - једном из Полома, а другом из Прањана - недавно отворен у трећем селу, у Коштунићима. Мада, ни војвода Живојин Мишић није одатле, па ипак му је посвећен дом културе с музејом и галеријом, али не због тога што му је мати Анђелија била родом одатле већ у славу Сувоборско-колубарске битке, имају и Музеј несвакидашњих поклона, Музеј ракије уређен тако да личи на приказ родослова неког вредног домаћина, Музеј пимницу, затим и Милошев конак, верну копију оног у Горњој Црнући где је накратко столовала и прва српска влада и усвојен први буџет, као и богату етнолошку збирку. Нит мањег села, нити више музеја... мада је треће по површини свог атара у Србији! Или, што би рекао неупућен - један по глави становника. Зна се за то одавно, али ипак, сваког намерника копка ко су двојица Божидара којима је посвећен засебан музеј, и чиме су заслужили толику почаст?

- Први је Петровић, родом из села Полома с оне стране Рајца, а био је познати архитекта, професор Архитектонског факултета у Београду. Оставио је за собом правило поштовања традиције у пројектовању и изградњи разних објеката, од породичних кућа, до јавних здања - објашњава Драган Павловић родом с Дурмитора, сада житељ Горњег Милановца, и сам учесник стварања првог српског етно-села у Коштунићима. - Још се памти његово залагање за кровове „на четири воде“ који су особеност такозваног моравског стила при градњи овдашњег етно-села, односно данас Туристичко-рекреативног центра „Момчило Чековић“. Уприличен као етно-насеље - а у његовом је саставу и нови музеј -  центар је плод тих његових замисли.  А, колико је био у праву, сведочи и то што је такав какав је био „пелцер“, верна мустра за двестотинак сличних насеља што су у међувремену никла у Србији и Црној Гори. Врло је вероватно да је и Емир Кустурица идеју за свој „Дрвенград“ на Мокрој гори добио док је боравио овде у гостима, снимајући филм „Живот је чудо“, као што смо и ми од њега „позајмили“ идеју да слободан простор и пролазе међу вајатима поплочамо старим железничким праговима.

Фото: Саша Савовић

А други је, тумачи Драган, сликар Божидар Продановић из Прањана, некада омиљени професор Факултета ликовних уметности, који је овај крај задужио љубављу према селу, трудом да га препороди и сликајући га, као и дивним легатом који је за живота даривао милановачком Музеју рудничко-таковског краја и Музеју Другог српског устанка, у Такову.

- Сем што су се искрено залагали за препород овог краја уз поштовање наслеђа, важније је то што су обојица били добри људи чак и по овдашњим прилично строгим мерилима - завршио је причу. - Сигуран сам да им је зато и посвећено ово обележје. То народ сматра за обавезу, а њу поштују колико и Десет божјих заповести, или бар као дуг части који се мора намирити.

У основној поставци налазе се лични предмети ове двојице великана, њихове библиотеке, оригинални научни радови, мноштво фотографија, као и сачувани артефакти из сеоских кућа у којима су рођени и одрастали у првој половини прошлог века непроцењиве етнолошке вредности, које су новом музеју великодушно поверили њихови потомци. Можда ће и то неком бити ваљани путоказ?

Божидар Продановић, фото: Саша Савовић

Скромном довољно

Нови Музеј, и још тога приде, „задужбине“ су извесног успешног привредника из овог краја који је себи наменио мисионарски задатак обнове српског села, али он о томе нерадо прича да не би унизио увелико затурену традицију доброчинстава. Својом племенитошћу неће стати уз раме великим српским добротворима какви су били Никола Спасић, Влајко Каленић, Лука Ћеловић Требињац, Сима Андрејевић Призренац... али ће им се примаћи бар за педаљ. А, скромном човеку и то је довољно.

Дипломатско етно село

Уз све благодети које нуде гостима, разговарали су својевремено и са неколицином страних дипломата које столују у Србији и понудили им на дар земљу повише централног здања Туристичко рекреативног центра „Момчило Чековић“. Укупно, тридесетак хектара! И једини услов који су им поставили био је да на том месту изграде кућу у свом националном стилу и да је користе поштујући наше обичаје, онако како је њима згодно. Најзанимљивије је да се неколико десетина њих тако рећи одмах загрејало за ту идеју, па ће ускоро у назив центра морати да додају и - интернационални!

Музеј ракије, фото: Саша Савовић

Крава на „лизинг“

Забасали неки докони шетачи у двориште Михајла Папића, сељака из Коштунића, таман када је из штале истеривао теленце. Ови, разнежени тим призором, почеше да га хвале, па га упиташе које је сорте и одакле му, а он, између осталог, рече да га је узео - на лизинг. Људи се увредили, ваљда су помислили да им се подсмева, али када им је подробно објаснио о чему је реч, све је дошло на своје. Јер, тако је некако и било. Поклонила му га је још ономад извесна овдашња породична фирма... али не само њему: поделила је комшијама нешто мало стоке, не више од тридесет грла, а заузврат они јој дневно испоручују млеко и готове производе, кајмак или сир. Легло им је као поклон с неба, а уз то, плаћају их поштено, и више но што би добили на увек неизвесној варошкој пијаци. И свима је потаман, чак им и претиче. Има томе десетак година, а ево, траје и данас. И буја, што је најважније!

Део збирке необичних поклона, фото: Саша Савовић

Плодови препорода

Коштунићани су деценијама носили на плећима тешко бреме које им је натоварено због оближње Равне горе иако је из овог села потекло неколико генерала ЈНА, али данас је то истинска „компаративна предност“. Таворили су готово у беспућу, а најближи фабрички димњак, ако се данас икако дими, удаљен је тридесет километара. Због тога им стока пасе велебиље, а земљу прихрањују једино стајским ђубривом, па се оно што произведу с правом може назвати - органска храна.

А докле су догурали, најбоље објашњавају речима:

- Некад нисмо имали ништа па су се сви из Коштунића представљали као да су из Прањана, а данас и они из Прањана казују да су из Коштунића.

Ако је то некоме важно, ову своју „рецептуру“ за препород села нису патентирали нити заштитили као интелектуалну својину, па је, дакле, свима допуштено да крену њиховим путем.

Милош Лазић