Пожега – Да је тренер у спорту много више од васпитача јасно је данас свакоме.

Добар тренер је, тако кажу, онај који успе да поред ствари које претаче из теорије у праксу изгради фамилијарни однос са својим пуленима или пуленкама, а одличан онај који је на то све у могућности да пренесе и покоју психотерапеутску црту и кључно мотивишуће делује на оне које тренира.

Онај који из екипе зна да извуче максимум.

Кондициони тренер, Иван Зарић имао је ту срећу да сарађује са најбољим кошаркашима и кошаркашицама које наша земља има, стигао да помогне где треба, „закрпи” рупе у физичкој припреми да све изгледа перфектно, а и да неке, данас велике асове, „подигне из мртвих”.

Такође, стигао је да се као члан кошаркашке репрезентације попне на чувени „балкон”, терасу у Београду где се већ деценијама поздрављају и дочекују спортисти и кличе њиховим успесима.

Иван Зарић, Фото: Приватна архива

У разговору за Глас западне Србије наглашава да од оних са којима је сарађивао не би могао никога издвојити у смислу односа према раду и обавезама, приступа физичким аспектима у спорту и да свако од њих има нешто посебно што га издваја од других.

„То не би било коректно са моје стране, сви они имају квалитете који их красе„, рекао је на почетку разговора у ком је стигао да опише и једну анегдоту са познатом кошаркашицом, касније званично најбољим центром Европе, тј. Евролиге, а такође се осврнуо и на однос који данас гаји према граду и крају из којег потиче и у којем је рођен, Пожези.

Каже да је за 15 година, колико се бави тренерским послом, било доста занимљивих ситуација.

„Било је ту и успеха и неуспеха, и смеха и суза, било је свега. Ако бих нешто морао да издвојим... перспективна кошаркашица, која је тада била капитен У-20 репрезентације Србије на Европском првенству у Новом Саду, доживела је тешку повреду колена. Позвао сам њеног тренера, неке кошаркашице, њене пријатеље... и сви су ми рекли да је ’у бедаку’ и да је због повреде решила да прекине каријеру", прича Зарић.

Како је казао, одмах је упалио ауто и „запуцао” се за Нови Сад.

„Купио сам јој цвеће и бомбоњеру. Буквално сам упао у њену собу у којој је била са цимерком и рекао: ’Хајде, дижи се, крећемо да радимо, од данас си под мојом контролом, бићеш боља него икада!’ Насмешила се и рекла ми – Заре, ја сам са кошарком завршила. На то сам јој рекао да немам времена да слушам глупости и да је сутра у 10 чекам у теретани... Све остало је историја”, присећа се саговорник ГЗС, док постаје очигледно да мисли на Тину Крајишник, напомињући да је она сада успешна кошаркашица, капитен наше сениорске репрезентације, освајачица златне медаље на Европском првенству и најбољи центар Евролиге.

Иван Зарић, Фото: Приватна архива

Као Пожежанин, иако себе не види тако јер се још са непуних 15 година отиснуо ка престоници где се преселио код деде и бабе, ипак је поносан на многе аспекте тог краја.

„Не могу рећи да сам везан за родни град јер сва битна животна дешавања везују ме за град на ушћу реке Саве у Дунав, али сам немерљиво поносан што потичем из краја у коме су се одувек поштовале и цениле традиционалне вредности, и у коме живе интелигентни и пре свега поштени и честити људи”, наглашава Иван.

Када су у питању сарадници које бира, помало у збиљи, помало у шали, поводи се за једном старом идејом Милоша Великог.

”Има једна анегдота: када је књаз Милош Обреновић правио ондашњу прву владу, тзв. Совјет, послао је емисаре по Србији са прецизним инструкцијама какве људе у ком крају треба да траже. Кад је дошао до пожешког краја, рекао је – на кога год да успут наиђеш, ухвати га за руку и доведи. По истом принципу и ја бирам сараднике”, истиче Зарић.

На подсећање да данас пожешки фудбалски колектив крупним корацима корача ка месту у Првој лиги, напомиње да не прати пуно спорт у западној Србији, али да му је веома драго када чује да спортски клубови из његовог родног краја иду узлазном лествицом.

„Просперитет спортских клубова је и слика привреде у том крају па самим тим је моја радост још већа”, указује он.

Данас у Београду Иван је сувласник и први човек Цитy Фитнесс клуба, једног од престижних фитнес центара у главном граду.

„У њему раде високо образовани тренери који имају за циљ да у пракси примене стечена теоретска и академска знања, без обзира да ли су у питању особе са инвалидитетом, рекреативци различитог нивоа физичке спремности или врхунски спортисти. О битности физичке активности на здравствени аспект људи не треба ни говорити, то је свима јасно, срећом, људи су све више свесни тога и потреба за нашим услугама из дана у дан све је већа”, закључује Иван Зарић.

ГЗС