Хероји са Голије, знају све сеоске послове и не беже од штале

Ивањица – О Мири Ресимић и њеном брату Ђорђу претходних дана прича цела Србија.

Ово двоје малишана прави су хероји минуле ванредне ситуцаије у Ивањици јер су до својих завејаних комшија у подголијским селима Ерчеге, Братљево и Радаљево стизали на коњима и доносили неопходне намирнице како би преживели тешке дане. Међутим, иако је јавност за то тек сазнала, ова добра деца то раде већ годинама уназад, јер свака зима на Голији је дуга, тешка и љута и док деца у граду своје слободно време проводе играјући игрице, њих двоје вредни су и марљиви целе године.

„Научила сам да јашем кад сам имала седам година. Мој коњ Врањац и ја се добро познајемо и зато сам сигурна да ме никад неће оборити и не плашим се. Са својих једанаест година ја већ радим све сеоске послове. Другари у школи ме питају како ми није досадно да берем малине, чувам овце или јашем, а ја им одговарам да нисмо сви исти”, прича кроз осмех ова храбра девојчица која се као од шале пење на свог три пута већег коња.

Да ће живота на голисјким висовима и поред сурових услова ипак бити, управо су доказ ови мали људи који су од најранијег детињстава научени правим животним вредностима.

„Снег овде напада и преко пола метра, и зато је коњ најбоље превозно средтво којим можемо доћи до удаљених комшија. Није нам тешко и драго нам је да можемо помоћи људима у невољи. Од малена смо научили све сеоске послове и ништа нам није непознато”, каже Ђорђе Ресимић за РИНУ.

Најпоноснији на своју децу управо је отац Радомир Ресимић који не мора ништа да каже двапут. Како каже, почетни страх је био присутан јер се плашио како ће се снаћи у суровој природи, али они су га врло брзо демантовали и доказали да може безрезервно да им верује.

„Највише ме је било страх за Миру која је тако мала и ситна, али кад сам је видео како скаче на коња знао сам да могу да је пустим да јаше сама. Добра су деца и изузетно послушна и вредна, а на мени је да се и даље трудим да остану такви и наравно оно што јер најважније, да буду целог живота добри људи”, каже Радомир.

Мали Ресимићи у школу иду у Ивањицу, али сваки слободни тренутак користе да оду у Ерчеге јер не беже од живота на селу, али ипак како кажу, оно што им је најважније свакако је асфалт јер се до њихове куће тешко стиже и у најврелијим летњим данима, а кад је зима доказано може се прићи – само на коњу.

 

 

ГЗС/РИНА