уколико почетком наредне године, како се спорадично најављује, буду расписани ванредни парламентарни избори. Краће је трајала једино прелазна влада после петооктобарских промена, свега три месеца, а само су две издржале пун мандат.
Уколико се обистине све гласније најаве и у марту следеће године буду расписани и ванредни парламентарни избори, заједно са београдским, кабинет Ане Брнабић опстао би свега осам месеци. Не рачунајући прелазну владу Миломира Минића, од 1990. године ниједна није толико кратко трајала.
Строго гледајући, просечни рок трајања српских влада је 22 месеца, али ако се одузме време потрошено на предизборне кампање и период формирања нових министарских кабинета, владе у Србији у просеку трају 18 месеци, односно годину и по дана.
А ево како су се оне у последњих 26 година смењивале, шта их је рушило и ко их је предводио.
Влада Драгутина Зеленовића - 15. јануар 1991. - 23. октобар 1991.
Након избора 1990. године, а на предлог Слободана Милошевића, Драгутин Зеленовић изабран је за председника прве владе Републике Србије, која је имала укупно 22 члана. Претходно је Зеленовић био представник Војводине у колективном Председништву СФРЈ.
Био је технички веома образован, члан САНУ-а, али је истовремено важио за послушника Милошевића. Изгубио је подршку партијског врха након уличних демонстрација у Београду које је организовао Вук Драшковић.
Милошевић је тада преузео улогу преговарача под изговором да је Зеленовић заузет решавањем стечаја у једној од војвођанских фабрика. Демонстранте је прогласио за издајнике и извео тенкове на улице, а Зеленовић је потом у интервјуу датом НИН-у изјавио да је он "ружа међу коровом у СПС-у".
Након тога није имао избора и поднео је оставку на место председника Владе, само девет месеци након његовог избора.
Влада Радомана Божовића - децембар 1991. - фебруар 1993.
Не много дуже трајала је Влада Радомана Божовића, свега годину дана, а у тако кратком року имала је и једну реконструкцију, због својевољног одласка неколицине министара који, како су рекли, нису могли да трпе тиранију "малог Наполеона" у лику Радомана Божовића.
Одлика Божовићевог кабинета да је владао уредбама, не питајући често парламент за мишљење. Остало је упамћено да су у његово време цене порасле за чак 24.000 одсто.
Влада је распуштена након што је Слободан Милошевић одлучио да се иде на изборе, а након њих, како је говорио Божовић, поново му је понуђена премијерска функција, али је он то одбио.
Влада Николе Шаиновића - фебруар 1993. - фебруар 1994.
Шаиновићева влада била је мањинска, а опстала је годину дана захваљујући подршци СРС. Имала је укупно 26 чланова.
Кабинет Шаиновића остао је упамћен по незапамћеној инфлацији, још већој него у време радомана Божовића, високим порезима, криминалу... Два министра из те владе оптужена су због проневере пара, а један од њих завршио је у затвору након што му је део новца пронађен на тавану.
Влада Мирка Марјановића - март 1994. - март 1998.
Ово је била прва влада која је издражала пун мандат, а у њу је подржала и до тада опозициона Нова демократија, која је у коалицију са СПС-ом ушла након што су јој понуђена по два потпредседничка и министарска места.
Марјановићева влада имала је пет потпредседника и 19 министара, а преживела је једну реконструкцију, и то након што је Нова демократија одбила да сарађује са СРС-ом, након чега прелази у опозицију. Упркос томе, уз подршку радикала, опстала је пун мандат.
У њено време гувернер НБЈ Драгослав Аврамовићу, чувени деда Аврам, зауставио је инфлацију од 313 милиона одсто месечно.
За време мандата Мирка Марјановића окончани су сукоби у бившим југословенским републикама, а власт у Београду преузела је опозиција.
Друга влада Мирка Марјановића - 24. март 1998. - 25. 10. 2000.
Испоставило да је Марјановић био премијер који се најдуже задржао на тој позицији, будући да је после избора 1998. предводио још једну владу која је трајала две године.
Остала је упамћена по великом броју чланова - чак 35. Имала је пет потпредседника, 23 ресорна министарства и седам министарстава без портфеља. У другу Марјановићеву владу ушли су и чланови СРС, који су добили чак 15 ресора, а ЈУЛ је добио четири министарска места.
За време ове владе НАТО је бомбардовао Србију, донети су скандалозни закони о информисању и универзитету, а убијен је новинар Славко Ћурувија.
После демократских промена и договора ДОС-а, СПС-а и СПО-а о формирању прелазне владе подноси оставку.
Влада Миломира Минића - октобар 2000. - јануар 2001.
Ова влада је имала најкраћи рок трајања, само три месеца, а у исто време била је и најгломазнија - имала је два потпредседника, чак 35 министарстава, а ресори полиције, финансија и правде имала су коминистре.
Ова влада управљала је Србијом до децембарских парламентарних избора.
Влада Зорана Ђиниђића - јануар 2001. - март 2003.
Након децембарских избора ДОС у јануару долази на власт, а за председника Владе је изабран Зоран Ђинђић. Имала је седам потпредседника и 19 министарских места.
Само седам месеци након њеног формирања, Ђинђићев кабинет напуштају чланови ДСС-а, оптужујући владу да је повезана са криминалом.
За време власти Зорана Ђинђића много тога је урађено у до тада потпуно изолованој земљи - Србија и Црна Гора примљене у међународне институције и организације, обновљени су дипломатски и економски односи са иностранством, нормализовани односи са суседним земљама. Бивши председник Слободан Милошевић изручен је Хашком трибуналу.
Зоран Ђинђић убијен је у дворишту Владе 12. марта 2003. године.
Влада Зорана Живковића - март 2003. - март 2004.
За време краткотрајног Живковићевог мандата, Владу су потресале бројне афере. Лавину је покренуо Млађан Динкић, тада гувернер НБС који је тврдио да има доказе да су саветник за безбедност премијера Ђинђића, Зоран Јањушевић и бивши шеф кабинета премијера Немања Колесар били умешани у прање новца.
Динкић је тада од Живковића захтевао и смену министра полиције Душана Михајловића, али и оставку премијера, "ако се оптужбе докажу као тачне". Он је такође оптуживао Живковића да "злоупотребљава косовско питање зарад стицања јевтиних политичких поена", на шта му је премијер одговарао: "Има неких који су спремни да продају веру за вечеру, односно све за ништа."
Са друге стране, јачале су странке опозиције - ДСС, СРС и СПС. Октобра те године на предлог опозиције Скупштина је почела расправу о изгласавању неповерења Влади, да би тадашњи в.д. председника Србије Наташа Мићић распустила парламент и расписала изборе.
Прва влада Војислава Коштунице - мај 2004. - мај 2007. године
Влада Војислава Коштунице била је мањинска влада, која је практично вратила у живот СПС. Владајућу коалицију чинили су ДСС, Г17 плус, СПО, Нова Србија и Социјалдемократска партија. Имала је 17 министара и једног потпредседника.
Прву Коштуничину владу обележило је одлазак Црне Горе из заједнице СЦГ, али и усвајање новог Устава Србије, након чега су расписани избори на свим нивоима власти.
Друга Влада Војислава Коштунице - мај 2007. - март 2008.
Ова влада формирана је након вишемесечних преговора ДС и ДСС, а осим тих странака у власт су ушле још Г17 плус и НС. Кабинет Коштунице имао је једног потпредседника и 23 министарства.
Највећи догађај у време друге Коштуничине владе било је проглашење независности Косова. Влада потом запада у кризу јер је ЕУ у исто време понудила Србији да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, чему су се противили ДСС и НС, који су од Брисела захтевали да јасно саопшти да признаје територијалну целовитост Србије.
ДС и Г17 плус залагали су се за потписивање ССП, а то је и учинио Божидар Ђелић, који је као потпредседник Владе имао овлашћења за то.
Коштуница је у обраћању јавности затражио распуштање Скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора.
Влада Мирка Цветковића - јул 2008. - јул 2012.
Кабинет Мирка Цветковића био је први од 5. октобра у коме није учествовао ДСС, али у који је ушао СПС. У владајућу коалицију ушли су још Г17 плус, СДП Расима Љајића, СДА Санџака и ПУПС.
Цветковићев кабинет имао је 27 чланова, односно 26 министарстава. То је друга и последња влада од увођења вишестраначја у Србији која је издржала цео мандат.
У њено време хашки оптуженик Радован Караџић испоручен је Хагу, ратификован је ССП, потписан гасни аранжман са Русијом и уговор са Фијатом, одобрена визна либерализација.
Цветковићево време, међутим, обележио је и почетак светске економске кризе, а међу неуспехе убрајају се и пропале приватизације РТБ Бор и Јата.
Ова влада имала је и неколико кадровских промена током 2011. Њу је, како је образложено, из личних разлога напустио дугогодишњи министар здравља Томица Милосављевић, а због дужег неслагања са премијером, разрешен је потпредседник Владе и министар економије Млађан Динкић. Са њим се солидарисала министарка за НИП Верица Калановић, која је поднела оставку.
Влада Ивице Дачића - јул 2012. - април 2014.
Након пораза Бориса Тадића 2012. на председничким изборима, СПС је одлучио да уђе у коалицију са СНС-ом и УРС-ом, а таква одлука обезбедила је Ивици Дачићу фотељу премијера. Део владајуће коалиције били су и ПУПС, ЈС, НС, СДПС, СДА Санџака.
Већину у тој влади ипак је имао СНС, па је њу практично водио Александар Вучић, први потпредседник. Дачићева влада имала је 15 министарстава и два потпредседника, а највише ресора - осам, имали су напредњаци.
На самом почетку његовог манадата, ухапшен је бизнисмен Мирослав Мишковић, а почела је и истрага на 24 спорне приватизације, која до данас није окончана. У време Дачићеве владе, потписан је и Бриселски споразум - први споразум о нормализацији односа Београда и Приштине.
Његова влада остаће упамћена и по томе што је после 13 година непрекидног учешћа у власти из ње избачен Млађан Динкић и његова странка.
Председништво СНС-а пет месеци касније одлучило је да се иде на ванредне избора зарад "провере воље народа" и "добијања политичког легитимитета".
Прва влада Александра Вучића - април 2014. - август 2016.
"Провера воље народа" исплатила се СНС-у, који је са коалиционим партнерима могао самостално да формира власт, али је у власт ипак ушла и коалиција око СПС-а.
Прву годину његовог мандата обележиле су поплаве, које су направиле штету од укупно 1,7 милијарди евра, смањење плата и пензија у јавном сектору, као и продаја Железаре Смедерево кинеској компањи "Хестил". Такође, Србија је отворила прва два поглавља у преговорима са ЕУ.
Друга влада Александра Вучића 11. август 2016. - 30. мај 2017.
По партијском саставу, није се разликовала у односу на претходну, као ни политика коју је водио у првом мандату. Трајала је свега девет месеци, јер је Вучић одлучио да се кандидује за председника Србије.
Одлука о учешћу на председничким изборима донета је упркос жељи тадашњег председника Србије Томислава Николића да још једном испред СНС буде кандидат за шефа државе.
У председничкој трци победио је већ у првом кругу 2. априла, а тек 30. маја је поднео оставку на функцију премијера. До избора нове владе, 29. јуна, посао премијера обављао је његов дотадашњи заменик Ивица Дачић.
Влада Ане Брнабић - јун 2017 -
Одлука Александра Вучића да мандат за састав нове владе додели Ани Брнабић одјекнула је и у регионалним и светским медијима, будући да је она прва жена на челу српске владе, која је притом јавно декларисана као геј особа.
Претходно је била министарка државне управе и локалне самоуправе, са стажом од свега годину дана у политици.
Колико ће Владе Ане Брнабић потрајати, најмање зависи од ње, јер се најављује могућност раписивања ванрендих парламентарних избора заједно са београдским, у фебруару или марту следеће године. Одлуку о томе донеће врх СНС-а за десетак дана.
Блиц
