из Милатовића и његова изабраница Љиљана из суседне Виче, и то им је други пут како се узимају у размаку од само четири суботе. Првина бејаше 12. августа, на 57. Драгачевском сабору у Гучи, где су исти младенци носили главне улоге у приказу старе драгачевске свадбе.

– Сад смо уиграни, знамо како све иде – каже Жељко Костић за „Политику”.

Негдашњи сватовски обичаји из овог дела Србије, у изворном виду, први пут су оживљени као посебна приредба 1962, на другом Сабору, и од тада непрестано, ево 56 пута, неки „младенци за једну прилику”, језде на атовима кроз варошицу, у ударном саборском дану. Све у бељеном и везеном руву, са барјактаром испред и девером поред, праћени кумом и старим сватом који на рамену носаше печеног овна са јабуком, јенђама што певају и потцикују, накоњчетом и свекрвом који сватове чекају у младином новом дому. Само што је то на Сабору увек Дом културе у средишту места, где се сваког пута завршава овај надахнути приказ народног обичаја, који никога не чини равнодушним. Ни данашње девојке и момке, ни сада ожењене сабораше, ни оне који су ову животну радост већ испробавали, шта да се ради, више пута.

Приказ старе драгачевске свадбе, више од пола столећа један од главних догађаја Сабора у Гучи, био је посао о коме се најпре бринуо учитељ из Каоне Јован Пајовић, затим дуго година ветеринар др Владан Бабић из Виче, па Љубица Лалић, учитељица из тог села. А наследио их је Жељко Костић из Милатовића. Он оре завичајне њиве и бави се пољопривредом и већ осму годину на Сабору се стара о приказу свадбе, и то му иде од руке.

Ове године лако је сакупио глумце. За јенђе је опет узео певачку групу „Драгачевке” из Гуче, а младенце из своје куће. То му је било најлакше, није ни морао да глуми, јер се недавно оженио Љиљаном и већ имају сина Стефана који је, са својих шест месеци, хтео не хтео, морао да буде накоњче. Са све шајкачом, ферменом, везеним чарапама и опанцима.

Ништа му, Стефану, не бејаше јасно, ћутао је у чврстим шакама деде Зорана. Можда ће му се и допасти кад, неких година, буде погледао снимак са свог првог Сабора.

Уосталом, ускоро се као и свако накоњче, а овог пута и као син, нашао у топлом загрљају невесте, тј. своје мајке.

Проводаџије, ето, овог пута не морају да брину хоће ли се Љиљана и Жељко узети 9. септембра, и неће им пропасти даровина, јер је ствар договорена и проверена.

Свадбе у овом крају не иду без Рћана, ни оне маштовите ни оне збиљске. На саборском приказу младенци су дојахали на кобили Данки (4) и ждребици Нени (3), одлично одгајеним грлима чији је власник Мирко Славковић из Ртију, такође у горњем Драгачеву.

– Позван сам на свадбу Љиљане и Жељка, прежем Данку и Нену и долазим са новим фијакером. Начињен је од јасена, само су крила јаворова, ових дана га бојим – каже Мирко.

А младожења припрема шатру у Милатовићима:

– Добро дошли у сватове, ове одистинске – каже нам Жељко Костић, вредан земљорадник, и пре три лета домаћин на свечаности освећења цркве у Каони, где ће се 9. септембра венчати.

Извор: Политика, Г. Оташевић