по величини
концентрација такозваних стартап фирми
у свету, а на тржишту у САД где се тргује
акцијама технолошког сектора (NASDACQ)
појављује се више компанија из Израела
него из свих држава Европе заједно.
Ове податке
саопштио је у Чачку Итај Јаков Милнер,
заменик амбасадора Израела у Београду.
Он је у чачанском Научно – технолошком
парку држао предавање – „Израелско
искуство у побољшању локалног економског
развоја применом иновација”, објаснивши
како је његова земља од учмалог места
1990. године постала водећи иновативни
центар у свету.
- Предузетнички
дух Израелаца испољава се и на пословним
и политичким састанцима јер ту не говоре
само највиши по рангу, министар или
директор, већ активно учествују и
помоћници и други присутни. Код нас се
сматра да сваки човек има мишљење које
може допринети одређеној области –
навео је Милнер недавно у Чачку.
Сами Израелци
хвале се изреком: двојица Јевреја, три
мишљења.
Како је земља
Давидова (Марк Твен: „Тихо, жалосно
пространство”) са 95 одсто територије
под пустињом и сувати, са становницима
који су 1950. године за следовање имали
једно јаје дневно на бонове а 1984. због
инфлације од 445 одсто штедели у телефонским
жетонима уместо у шекелима, доспела на
светски технолошки врх? Млади дипломата
је на понеко од тих питања одговорио,
али је на крају слушаоцима поклањао
књигу „Нација у успону” (Дан Сенор, Сол
Сингер, 2011) која сликовито тумачи много
чега о израелском предузетништву и
иновацији.
Једно од објашњења
за такав напредак државе са 70 националности,
по бројности (8,25 милиона) сличне Србији,
тражи се у сталним недаћама целе нације
која често ратује против Арапа, па их
та мука, наводно, подстиче на инвентивност.
Друга теорија говори о памети Израелаца,
трећа о снази војне индустрије, следећа
о обавези да служе војску која их учи
тимском духу. Са 18 навршених одлазе у
армију и остају две (девојке) и три године
(младићи) па тек онда могу на факултет.
Многи од инжењера који данас имају своје
компаније у „Силикон вадију” некад су
били припадници елитне обавештајне
јединице 8200 у израелској војсци (ИДФ),
а сва послератна окупљања користе, не
за листање успомена, већ за пословно
умрежавање.
Предузетници у
тој земљи не воле робу са великим
трошковима транспорта па су се приклонили
малим, безличним компонентама и софтверима
а то је, почетком деведесетих, значило
заокрет ка економији заснованој на
знању и иновацији. Држава је 1992. покренула
програм „Јозма”(иницијатива, хебрејски)
и у њему је до 1997. прикупљено 200 милиона
долара за инвестирање у нове фирме, при
чему је влада делила ризик са инвеститорима
али им је нудила сав добитак. Данас широм
Изреаела постоје 24 инкубатора у којима
предузетници са новом пословном
иницијативом добијају сву потребну
помоћ за оснивање фирме, маркетинг, чак
и за технолошки поступак.
У свему томе
најважнији су, разуме се, људи. Чак 45
одсто Израелаца завршило је факултете.
Хебрејски универзитет у Јерусалиму
основан је 1918. године, дакле три деценије
пре израелске државе, и уз два института,
„Технион” из Хаифе и „Вајцман”, до
сада дао седам нобеловаца, не рачунајући
Нобелове награде за мир.
Дошло се дотле
да је Ерел Маргалит, који је рођен у
кибуцу, борио се у Либану а докторирао
филозофију на Колумбији, недавно
„Луценту” продао свој „Хроматик
нетворк” (компанију за оптичко умрежавање)
за 4,5 милијарди долара. Јоси Грос је
шампион за комбиновање искустава из
разних области па његова компанија
„Бета О2” производи биореакторе који
замењују болесни панкреас код дијабетичара,
и уграђују се испод коже, за 15 минута у
амбуланти. Садрже алге из гејзира парка
Јелоу стоун које производе кисеоник,
потребан бета ћелијама за стварање
инсулина. А алге не би преживеле без
светлости коју има сада даје уређај са
оптичким влакнима, величине пејсмејкера.
Дав Фрохман
(1941), ратно сироче рођено у Холандији,
изумео је меморијски чип који може да
се репрограмира и вратио се из САД у
Израел јер је желео да земља његових
предака постане водећа у дизајнирању
чипова. „Интел” – Израел производио
је и у време док је Ирак (1991) бомбардовао
Хаифу, бомбе су падале око фабрике а
Фрохманов позив да се доборовољно ради
како испоруке не би касниле прихватило
је 80 одсто запослених. Гавриел Идан,
ракетни научник компаније у Рафаелу
које производи оружје за ИДФ, дошао је
на идеју да војном технологијом (уз
помоћ које ракета види своју мету)
направи камеру која се гута као пилула
и преноси слике из људских црева. Изум
је пробао на кокошијем месу из супермаркета,
а фирма „Гивен имиџинг” која производи
камере „пилкемс” била је прва компанија
чије су се акције продавале на Волстриту
после теротистичких напада 11. септембра.
Сада последња генерација тих камера
сатима преноси 18 слика у секунди из
дубоке унутрашњости црва пацијената и
то може да гледа и анализира лекар у
било ком крају света.
Ми, са нашим
Дунавом, Савом и три Мораве вечито
кубиримо око наводњавања, али не и сељаци
из кибуца Машабе Саде у пустињи Негев
у Израелу. Ископали су бунар дубине 800
метара али уместо пијаће открили топлу,
слану воду. Професор Семјуел Еплбом из
оближњег универзитета „Бен Гурион” у
Нагеву схватио је да би та вода била
идеална за узгајање слатководне рибе,
„мада није било једноставно убедити
људе да узгајање рибе у пустињи има
смисла” вели он. Кибуцници су, по његовом
плану, почели да упумпавају воду од 98
степени у базене у које су убацили
тилапију из Нила и гргеч за комерцијалну
производњу. Искоришћена вода из рибњака,
која је сада садржала отпатке и била
одлично ђубриво, употребљава се за
наводњавање маслињака и плантажа урми,
а припадници кибуца спровели су топлу
воду и кроз пластенике у којима узгајају
поврће.
Зато је Израел
једина земља на свету чија се пустиња
смањује. И држи светски рекорд по броју
путника смештених у један авион. Током
операције „Соломон” 1991. године 14.500
етиопских Јевреја авионима је за 36 сати
превезено у Израел, а у једну летилицу
„747” компаније „Ел Ал”, уместо планираних
760, укрцано је 1.122 путника пошто су били
много мршави.
Све то полази
за руком народу који је тешко страдао
у Другом светском рату. Јевреје нико
није хтео ни после рата па је тада неки
званичник канадске владе рекао: „И
ниједан је превише”.
Г. Оташевић,
Политика
.gif)
