Душан из Злакусе прошао стазама предака и за 37 одсто увећао списак настрадалих у борбама за ослобођење Србије

Ужице - Пре пар година на стогодишњицу пробијања Солунског фронта Душан Дрндаревић из Злакусе код Ужица

одлучио се да крене стопама предака који су дали животе за своју отаџбину. По повратку са дугог пута одлучио се да све оно што је видео, а за шта наш народ није знао или је заборавио сачува тако што ће написати књигу.

Фото: Глас западне Србије

„Имао сам ту жељу да прођем њихове стазе, да видим оно што су они видели пре сто година и тако у жељи да пронађем и гроб једног чукундеде кренуо сам на ту стазу и пронашао сам разна открића за која се није знало. Видео сам неоткривена, зарасла гробља, зарасле споменике, доста историје која није написана, која мора да се проживи и онда сам добио ту жељу да је запишем како неко други не би морао да пролази тај физички део рада, већ да може из књиге прочита неко моје искуство, неко моје виђење и оно како заправо јесте”, рекао је Душан Дрндаревић.

Фото: Глас западне Србије

У част свог чукундеде хероја ратова за ослобођење Србије Гвоздена Терзића све оно што је на дугом путу пронашао Душан је сачувао управо на његовом имању. У једној од брвнара данас се налази музеј посвећен нашем народу и свему ономе што је он прошао кроз деценије.

Фото: Глас западне Србије

„На том путешествију или ходочашћу како га ја називам наишао сам на многа зарасла гробља по македонским селима која су слабо одржавана или нису уопште. Понашао сам нова имена која се не налазе ни на једном списку настрадалих и проширио сам спиак који је направљен после Другог светског сата за неких 37 одсто. Велики број људи, њих 837 из Злакусе и ових девет села пописао сам да су настрадали у периоду 1912. до 1918. године на фронту у разним борбама. Нашао сам и бројне глинене посуде у којима се топио катран који је био нека прва помоћ приликом рањавања, те посуде остале су и дан данас у трави тамо поред самих ровова”, казао је Душан.

Фото: Глас западне Србије

У својој идеји овај млади човек имао је подршку родитеља који су данас поносни на све оно што он ради за неке можда и заборављене јунаке наше историје.

„Ништа друго ми није преостало осим да га подржим и поред свих тих страхова које сам имала, он је имао подршку оца који је са њим ишао на то путовање, тако да је мој страх био мањи због тога. Сада сам јако поносна због његових интересовања везаних за историју нашег народа”, рекла је Гордана Дрндаревић.

 Гордана Дрндаревић Фото: Глас западне Србије

Гвозден Терзић пред Други светски рат дао је своју кућу како би се у њој млади образовали, па је то у ово селу била прва школа. . Иако су дјаци наколико година после прешли у модернију установу , ова школа остала је посебна и аутентична.Успомена на велики подвиг који је гвозден урадио његови потомци данас чувају на најлепши начин.

Фото: Глас западне Србије

„Након што се Гвозден вратио из Првог светског рата затекао је своју супругу на самртној постељи и како су већ једно и друго били стари и болесни, нису могли да имају деце, он је дао својој супрузи обећао да када њихова деца нису могла да се играју у њиховом дворишту, моћи ће нека друга и тада је кренула 1920. године креће градња школе. У нашем музеју чувају се оргинални дневници, скамије из тог периода. Школа је радила од 1939. до 1946. године и ту су сачуване таблице по којима су ђаци писали, њихове читанке, вунене торбе, уџебеници”, рекао је Душан.

Фото: Глас западне Србије

Сваке године на стотине туриста прође кроз капију и уђе у домаћинство које је некада припадало Гвоздену и на тај начин се упознаје са историјом овог краја, али и чува и негује успомену на њега.

 

 

ГЗС