из вере да млади имају перспективу на селу и сходно својој идеологији, руши предрасуде и гради темеље будућности младим поколењима која овде настављају славну повест завичајног краја.

У истуреном одељењу прањанске школе „Иво Андрић“ у Срезојевцима, свакога дана наставу похађа четворо малишана.

 Фото: ГМ Прес

Учитељица, педагог, родитељ и још пуно тога овој деци је учитељица Ружа Томанић, за које неки од њих кажу да је воле највише на свету. И то, не без разлога.

Фото: ГЗС

Свим малишанима који наставе школовање из срезојевачке школе, сасвим сигурно учитељица ће остати у најлепшем сећању. Већ сада, они који су отишли често сврате или позову да је чују, а и ученици којима сада предаје неретко се ужеле у данима када школа не ради. Њен радни дан почиње свакога јутра у 5 сати.

Да бих стигла до школе мењам три превоза, односно једним аутобусом идем од куће до прањанске варошице, другим од Прањана до Теочина а трећим до Срезојеваца. Да би ђацима било топло када стигну, ложим ватру, уносим дрва, до њиховог доласка ја сам у школи и домар и чистачица. Осим топле учионице, децу овде свакога јутра чека осмех и лепа реч – прича  учитељица Ружа.

Од 7.30 када почиње настава Ружа је учитељица у школи, која је уочи њеног доласак била пред гашењем. Иако школа у Срезојевцима има само 4 ђака, два предшколца, по једног првака и трећака, учитељица не губи наду да ће и по завршетку њиховог школовања доћи нова деца која ће уживати у животу на селу.

Ружин дан у школи завршава се око поднева, када почиње приватан део живота. Код куће је чекају супруг и троје деце различитог узраста, са својим жељама и потребама. Припрема ручка, рад на имању, у штали, послови су који овој жени, ведрог духа не падају тешко. Живот на селу не доживљава као опетерећење, већ ужива сваком дану.
„Рад са децом различитих узраста и разреда је само плус, јер једни од других уче, помажу се и узајамно сарађују. Сви су породично везани, брже зреле и нису им доступна средства комуникације као онима у градској средини. Нису оптерећени мобилним телефонима, нису генерација палчића која користе прсте више него мозгове, већ знају да се играју, читају, јуре за лоптом и не жуде за интернетом. Сви смо једна мала породица и ја сам њихов прозор у свет, њихов извор информација”, каже учитељица Ружица Томанић.

Фото: ГМ Прес

„Морам да истрајем да ова деца остану овде, да се школа не затвори јер се тиме гаси и село, културно и духовно, у сваком погледу”, каже Ружица.
Омиљена у горњомилановачким селима са неисцрпном енергијом и вером да млади имају песпективу на селу, задобила је поверење родитеља чијој деци гради стабилне темеље образовања.
Строга када треба, увек правична и увек са осмехом на лицу, описују је мештани сувоборског краја који су поносни на девојку која је из града дошла на село.
Пет година Ружица је свакодневно путовала из Горњег Милановца за Прањане,а онда је како помало у шали каже, нешто одабрала она, а нешто судбина.
Упознала сам садашњег супруга Милована и ту сам, у Прањанима остала. Нисам замишљала да ћу живети овде, да ћу имати свадбу од три дана и да ћу након оволико времена, и даље бити заљубљена .Имам троје деце, једна кћи је већ у средњој школи а две похађају основну у Прањанима. Пронашла сам себе, свој духовни мир и љубав. Љубав према мојој породици, послу и окружењу ме покреће. Водим се тиме да није срамота пасти, већ не дићи се и тако учим моју децу, и оне које сам родила, и оне које образујем”, тврди Ружица.
„Ја заиста волим свој посао и по вокацији сам учитељ а по опредељењу родитељ и трудим се да овој деци будем родитељ, ја сам патка са шест мојих пачића и они су за сада, моја друга породица”, додаје Ружица .Упркос радном времену, никада на време кући отишла није, са ђацима одради домаћи након наставе, а свако јутро их дочека на вратима школе. Иако јој радни дан почиње у пет ујутру, никада се пожалила није јер како каже, има свој циљ од кога никада неће одустати.

Ружица са супругом Милованом, Фото: ГЗС

Ја као већина жена у Србији које су запослене, покушавам да приватно и професионално саставим, али моје стварне обавезе почињу у три сата поподне када долазим кући и сачека ме моја породица. Ја сам првенствено мајка и супруга, а имам и свекрву и велико домаћинство и кућне послове као свака жена што има, било да живи у граду или на селу. Затим ту су и послови на њиви, у пољу, јер јесен је и има доста посла. Ипак, када у себи имате љубави према ближњима, себи и окружењу ништа није тешко јер када пратите срце можете бити сигурни да нећете погрешити, ма шта радили”, каже Ружица.

Порука девојке из града која је животну срећу пронашла у селу гласи:
„Добро размислите, није увек најкраћи пут најлакши и није одлазак из села у град увек по сваку цену најпаметније решење. Сетите се чувених Шантићевих стихова:
„Остајте овдје!...Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије…

ГЗС / ГМ Прес