U Drugi svetski rat ušao kao pukovnik a izbeglička vlada mu je dodelila čin generala, kao i mesto ministra vojnog. Učestvovao je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. U međuratnom periodu izvesno vreme bio je vojni ataše u Pragu i Sofiji. Sa grupom istomišljenika odlučio se, nakon kapitulacije 1941. na otpor okupatoru, što je započeo polovinom maja 1941.

Brutalne odmazde koje je sprovodio okupator vremenom su ga primorale na taktičniji pristup, što će imati za posledicu da su se Britanci i Amerikanci vremenom (tokom 43. i posebno 44.) odlučili da podrže Partizanski pokret (Narodnooslobodilačka vojska) koji je predvodio Josip Broz Tito. OZNA (Odeljenje zaštite naroda - politička policija) uhapsila ga je 12. marta 1946. Osuđen je s obrazloženjem da je bio saradnik okupatora i ratni zločinac.

Predsednik SAD Hari Truman odlikovao ga je Legijom časti, posthumno 1948.

General Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Draža Mihailović rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu, ali su ostale još uvek mnoge misterije kada je u pitanju smrt ovog četničkog komandanta

Po svedočenju bivšeg podoficira KNOJ-a Ljuba Lazarevskog Draža Mihailović, sa još devet osuđenika strejeljan je u 1.30 sati poslije ponoći 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od „Belog dvora”, u blizini današnje Ortopedske bolnice „Banjica”.

„Sahranjeni su na istom mestu u tri rake” - ispričao je Ljubo za „Danas” i tako otkrio tajnu skrivanu preko pola veka.

Lazarevski je bio pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ-a, obezbeđivao je zatvore, a jedno vreme bio čuvar kabineta Aleksandra Rankovića u Ulici kneza Miloša br. 45, sprovodio je kako navodi "ratne zločince" iz inostranstva, bio čuvar zatvorenika u zgradi Stara uprava, u Đušinoj ulici, gde je danas Rudarski fakultet.

Rođen je pre 74. godine u selu Filipovci u okolini Kratova u Makedoniji, a nakon službovanja u Beogradu, penzionerske dane provodi u Bajinoj Bašti, odakle mu je supruga kojom se venčao 1948. godine.

„Kao pripadnik KNOJ-a, 1946. godine službovao sam u Beogradu. Pošto milicija još nije postojala, KNOJ je obezbeđivao sve državne zgrade i sve zatvorenike, koji su bili u Beogradu. Pripala mi je čast ili nečast da budem pratilac na suđenju ali i tokom pogubljenja Draže Mihailovića i jos devet osuđenika”,- započeo je priču tada za Danas pokojni Lazarevski, koji je umro u 82. godini života.

„Dražu sam prvi put video 1. juna 1946. godine kada mu je sa još jedanaestoricom počelo suđenje u sali Gardijskog doma u Topčideru, a koje je trajalo svakodnevno, subotom i nedeljom, pre i posle podne, do 13. jula. Kao pratilac bio sam prisutan suđenju svih 45 dana”, govori Lazarevski.

„Čuo sam škljocanje oružja, a potom komandu „Puni, nišani, pali!” Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka”, kaže oficir koji je vodio đenerala na streljanje.
Priča o poslednjim danima generala Mihailovića postala je poznata decenijama kasnije nakon što je Josif Malović, partizanski prvoborac i glavni islednik u slučaju "Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)", objavio svoja sećanja.

Između ostalog, Malović je i opisao kako je Dragoljub Mihailović provodio vreme čekajući suđenje i presudu.

Sve do početka suđenja, Draža se nalazio u posebno pripremljenoj sobi u sedištu OZNE.

U ćeliji nije bilo ničega osim gvozdenog kreveta, prekrivenog vojničkim ćebetom. Na njemu je sedeo general Mihailović u prostoj vojničkoj bluzi i cokulama bez pertli, sa policijskim lisicama na rukama.

Malović je zapisao i to da je Mihailoviću bilo dozvoljeno da čita.

„Najviše vremena je provodio uz knjigu. Nije se odvajao od Stendalovog "Parmskog kartuzijanskog manastira". Dočitavao ga je ko zna koliko puta i to na francuskom", svedočio je kasnije islednik.

Upravo ovo Stendalovo remek-delo poslednje je što je general Mihailović pročitao pre nego što je streljan.

Ironično, to je jedan od najčuvenijih romana o izgubljenim iluzijama. Smatra se Stendalovim najlepšim delom.