Било нас је пуно таквих и ми смо кришом вребали прилику да се предамо. Указала се крајем 1916. на румунском фронту. У сукобу са домаћом војском мojа чета брзо се повукла а Сава Станисављевић, Никола Продановић и ја решимо да се предамо. Тако смо се ослободили униформе аустроугарских војника и знакова да смо поданици цара Фрања Јосифа” - сведочио је Илија Бркљач, лички Србин из Врпоља и потоњи Солунац, чачанском књижевнику Антонију Ђурићу.
Те, приповеда...
Убрзо смо се обрели у логору. Тежак живот: спавали смо на балама сламе, с рђавим залогајима и без лекова. Људи су свакога дана умирали од тифуса али једном дођоше тројица српских официра и кажу да се оснивају добровољачки одреди који ће ускоро кренути на Солунски фронт. Само то смо чекали, пријавило се чак 700 људи. Неколико дана доцније, сити и одевени, било смо спремни за транспорт.
Пред нама стајаше дуго путовање, 144 дана. Од тога, 42 морем, остало возом и ногама, заједно ко зна колико километара. Кренули смо из неке Етулеје, прешли читаву Русију, европски и азијски део, кинеску и јапанску Манџурију.
Памтим зиму у Сибиру: 40 степени испод нуле. Мада, у нашим вагонима бејаше топло, на средини је подложена пећ, а на свим железничким станицама било је доста дрва. Народ руски приносио нам је успут штогод, да се окрепимо.
Прођосмо поред Бајкалског језера, потпуно залеђено, по неколико метара дебеле смрзнуте воде. Стари мештанин нам је причао да је у време Руско – јапанског рата, 1904. и пете, леда на језеру било толико да су преко њега Руси поставили железничку пругу за превоз трупа и материјала.
Сећам се доласка на прву железничку станицу, звали смо је јапанском. Прегледао нас је лекар и подељен нам ручак: пиринач са месом и два дрвена штапића уместо виљушке, па смо јели прстима. Јапанци су нам причали да су они изумели прво митраљез 1904, из њега пуцали на Русе.
То је био Харбин, један од највећих градова Манџурије, рекоше нам да има 200.000 становника. Град је био пун Кинеза, Јапанаца, Руса, белих официра, Козака и остали смо неколико дана на станици.
У Сингапур смо дошли после седам дана пловидбе, дочекала нас је ужасна температура од 45 изнад нуле. Смотру наших једница обавио је њихов гувернер, одржао говор па смо наставили пловидбу преко Малајског полуострва и Цејлона и стигли у Суец. Кратко се задржали и продужили за Александрију и Солун.
На Добром пољу наш пук провео је 116 дана, уз непрестану битку. Само два дана одменили су нас француски војници. Останемо све до септембра 1918, кад је почео пробој Солунског фронта. Наша чета изашла је непријатељу прса у прса и све је трајало кратко, можда пола сата. Међу нама 36 мртвих, ја рањен у ногу, а поље се осуло погинулим бугарским војницима.
Воде ме у болницу у Добром пољу па у енглеску у Ветеркопу, где сам остао четири дана. Онда су нас преместили у Солун и ту сам се лечио пола године.
Рат је био завршен кад сам се са инвалидима вратио кући. Затекох мајку, оца и две сестре. Као сиромашни добили смо пет хектара у Владимировцу код Вршца и заувек напустили родно Врпоље. И после толико година као да гледам слике дугог, страшног путовања, Урала, Сибира, Кинеског мора, Сингапура, Индијског океана, Црвеног мора, Египта и Средоземља.
Илија Бркљач је после велике војне живео у Владимировцу са сином Светиславом и снахом Драгицом, забележио је писац. Ни тај мир не беше дуга века јер је Бркљач, Личанин пореклом, ускоро за време новог светског рата четири године морао да робује у логору у Немачкој. За само три деценије (1914 – 1945) у његов животопис стало је више сурових него благородних дана, али је и то српска душа умела да изнесе. Рече, у свом сведочењу, да је срећан што је сав тај сибирски и каснији пут прешао како би се укључио на Солунски фронт, али и несрећан што је рањен у пробоју па није могао даље да гони непријатеља.
ГЗС/ „Политика”, Г. Оташевић
