ŠTO VIŠE GALAME – SVE MANJA PODRŠKA

Gornji Milanovac- U najnovijem istupu sa skupa u Gornjem Milanovcu, Momčilo Milošević je osudio one koji su sprečili da se deo studenata „zabarikadira i blokira Filozofski fakultet u Novom Sadu kao da je to nečija privatna teritorija.

 

Međutim, prećutao je ključnu stvar koju građani vrlo dobro znaju: ti ljudi nisu došli da tuku, nego da satima upozoravaju, mole i objašnjavaju da se ne ide u blokadu po svaku cenu – jer ima dece koja žele da studiraju, ima roditelja koji jedva plaćaju troškove, ima onih kojima se ne gubi godina zbog tuđih političkih ciljeva. I to nije „strah“ – to je odgovornost. To je glas normalnih ljudi koji ne žele da im deca budu žrtvovana za nečije parole.

 

Upravo tu se vidi obrazac: kad se kaže „studenti“, govori se kao da postoji samo jedan stav, jedna istina i jedan put. A istina je da među studentima ima i onih koji hoće nastavu, ispite, diplome, budućnost – i koji ne pristaju da ih bilo ko koristi kao štit, ni vlast, ni opozicija, ni lokalni aktivisti koji sutra ulaze u izbornu trku. I zato je neprihvatljivo da se svaki pokušaj da se fakultet deblokira predstavi kao „brutalnost“, a da se prećuti da su upozorenja i molbe trajale satima – dok se ne dođe do tačke pucanja.

 

 

A kada je reč o Ljiljani Bralović, tu je zamena teza postala gotovo školski primer manipulacije. Osoba koja je u javnosti izgovarala strašne pretnje – o „valjanju u katranu“ i „šutiranju“ – sada nastupa kao žrtva, kao da narod ne vidi i ne pamti. Kao da se reči mogu obrisati preko noći, a odgovornost sakriti iza velikih istorijskih poređenja i patetičnih monologa o „ceni istine“. Ne može. Ko god javno poziva na ponižavanje i nasilje, ne može sutradan glumiti moralnu vertikalu i tražiti saosećanje zato što mu se neko suprotstavio.

 

To je srž problema u Milanovcu: ista ekipa godinama diže temperaturu, raspiruje sukobe, proziva sve redom – od predsednika države do novinara – a kad dođe reakcija naroda, odmah se prebacuje u režim „mi smo ugroženi“. Neverovatna zamena teza: agresija se predstavlja kao „borba“, a posledice agresije kao „progon“. U tom filmu, svaki građanin koji kaže „dosta“ postaje neprijatelj, a svaki apel na mir, nastavu i normalan život – proglašava se kukavičlukom.

 

Zato podrška nije sve veća, nego sve manja. Jer građani osećaju da se iza „brige za decu“ često krije briga za politički efekat. A što više galame – sve jasnije se vidi da je Milanovac umoran od mitinga koji se sutra pretvaraju u predizborne bine. Umoran od ljudi koji se pozivaju na pravdu, a olako prete nasiljem. I umoran od priče u kojoj su „naša deca“ uvek argument, a stvarni život te dece – rokovi, školarine, troškovi, izgubljene godine – nikome nisu važni kad kamera radi.

 

Ako je cilj zaštita studenata – onda se štite i oni koji hoće da studiraju, i oni koji hoće ispite, i oni koji ne žele blokade. A ako je cilj politički obračun, onda makar neka budu iskreni i neka ne glume žrtve pred narodom koji sve vidi.

 

Glas zapadne Srbije