на пробијање тунела, а с њима и Страхиња Пејчић (8), само што он одлази на другу страну и својим путем: у први разред основне школе у Ариљу.

Стицајем животних околности дечак се обрео у овом великом друштву вредних копача и минера, разуме се да је најмлађи од 110 житеља радничког насеља и мезимац њихов.
Откуда дечак ту, приповеда његов отац Стеван Пејчић из Пирота.

„У фирми `Хидротехника – Хидроенергетика` радим пуне 32 године, живот је учинио да постанем самохрани родитељ па као теренац сина водим са собом. Јесенас смо средили да крене овде у школу, у Ариље. Возе га их фирме да не би ишао пешице и могу да кажем да сам задовољан и презадовољан што су ми изашли у сусрет. И мени и њему” - каже Стеван за РИНУ.

Страхиња Пејчић са оцем Стеваном, фото: РИНА

За Страхињу смо сазнали приликом недавног сусрета у Сврачкову, кад нам је грађевински инжењер Ненад Јокић, директор РЈ „Хидротехника - Хидроенергетика” АД Београд рекао да у насељу грађевинара живи и дете радника.

„На градилишту имамо праву радост, једног дечака који је прошле године пошао у први разред основне школе овде у Ариљу, и он је наш велики друг. Родом је из Пирота, али живи са оцем овде у апартману јер му отац ради на овој грађевини, пошто је дечак изгубио мајку. Код уписа у школу пријавили смо га да он, Страхиња Пејчић, живи на градилишту али то нису могли да прихвате, па се званично води да живи код неке породице у Ариљу. Дабоме да га возимо у школу”.
Јокић додаје за РИНУ:

„Стево Пејчић је наш добар радник, дуго ради у `Хидротехници` и наравно да ћемо изаћи у сусрет нашем другу и да дете прихватимо да живи у овом насељу и одавде иде у школу. На овом градилишту смо од 2014. године, а Страхиња је са нама од прошле године, од јула или августа. Уписали смо га у школу и он је наш мезимац, сви се бринемо о њему. Помажемо сви колико можемо, одвозимо и довозимо, велика је радост овде, можда имамо и будућег радника `Хидротехнике` - прича нам инжењер Јокић.
Забележили смо и сведочење радника на градилишту, Милорада Ђукића:

Дете је добро, послушно, и део целог колектива. Све најбоље о фирми која је прихватила да дете живи овде и да се школује.”

Насеље радника који граде брану на Великом Рзаву за 27 милиона кубика воде одакле ће се снабдевати овај део Србије, има свој ресторан, радници апартмане а дечак компјутер у својој соби. Хвали га и учитељица из ариљске школе, Жанка Селковић, и вели:

Страхиња се одлично сналази, прошао је период адаптације. Сада има најбољег друга и другарицу који са њим чекају превоз. А родитељи најбоље другарице су преузели читаву организацију, када треба да купи поклон за журку или да иде на остала дешавања. Они су максимално ангажовани на његово навикавање на Ариље. Он мени отвара врата, не постоји тренутак да ја излазим да он не држи врата, и чека наш загрљај. Његов надимак је Џентлмен”.

Кад стаса, боже здравља, Страхиња ће моћи свом друштву да прича како је од седме године живота јео раднички хлеб, као дечачић сазнао како се добијају жуљеви на рукама, и борио се за своју улазницу до бољег живота. Заслужио је да тамо и стигне.

РИНА