Прве предмете даровао је Милош Поповић, а затим је неколико десетина древних и ретких издања из једне од најстаријих приватних библиотека доспело у музеј преко повереника, доноси Политика у штампаном издању.
Коначан изглед добила је 1997. године преузимањем књига и некњижне грађе из заоставштине проте Михаила Поповића, и недавно је била приказана у изложбеном простору чачанског музеја.
-Десет покољења Поповића стварало је ову библиотеку, као најупечатљивији израз њихове друштвене супериорности из које потиче 250 примерака старих, ретких књига, издатих од 1538. до 1867. – наводи Радивоје Бојовић, историчар музеја у Чачку, аутор изложбе и каталога о њој.
Предање о дугој свештеничкој традицији почетке пороице Поповић враћа у 15. век, када су живели у „Ерцеговини, у неком селу код реке Таре”. После сеобе под планину Бихор, недалеко од реке Вапе, попови су били „чукундед Григорије, прапрадед Новак, предад Георгије и деда Радован” чија су имена повезана са записима из црквених књига захваљујући натпису на старом печату, којег су у Јежевицу под Јелицом донели из запустелог манастира Куманице. Први познати предак Григорије може се препознати у имену игумана у чије време је (1604) за манастир откупљено Куманичко четворојевнђеље, док је поп Георгије 1655. код мајстора Инокентије наручио наручио манастирски печат.
Прота Вићентије Поповић, корица каталога, фото: Народни музеј Чачак
У библиотеци Поповића, поред купљених, сачувани су и примерци књига који указују на необичне путеве којима су набављена поједина издања. Приликом размене књига за читање у библиотеци је остала књига јеромонаха Макарија, како је записао прота Симеон Поповић, јер узе „плач Рахилин а даде ми ову историју на прочитаније, док ми плача врати”. Први примерак књиге Совјети здравог разума Доситеја Обрадовића, управник штампарије у Крагујевцу Адолф Берман поклонио је Симу Протићу, 2. априла 1834.
Некњижна грађа проте Вићентија билаје такође врло разноврсна. Картографска збирка, поред првих издања српских картографа 19. века (Јована Бугарског и Јована Миленковића) имала је велики број карата аустријских, немачких, руских и турских издавача, али осим неколико примерака уз Гласник Друштва српске словесности, друге нису сачуване.
Свештеничка традиција у породици, корачајући из века у век, истиче Бојовић, настављена је благодарећи Вићентију Поповићу, који се определио да остане на јежевичкој парохији. Рођен је 6. маја 1832. у Јежевици, основну школу и ниже разреде гимназије учио у Чачку и Крагујевцу, богословију завршио у Београду. У школи је био „детић бистар, окретан и по нарави веома весео”. Парохију својих предака у Јежевици добио је 1851. Од њега потичу велика обнова цркве Св. Николе у селу, градња звоника и новог здања сеоске школе, а седамдесетих 19. века био је народни скупштинар.
-Представници породице Поповић су праксу стицања учитељског и свештеничког занимања после нижих разреда гимназије, у 20. веку заменили школовањем на универзитету, а др Анђелија Поповић (1931 – 1999) је на Фармацеутском факултету у Београду остварила запажену професорску каријеру. Двојица последњих представника ове куће у свештеничкој служби били су Милан као и Михаило Поповић, дугогодишњи наставник веронауке у чачанској гимназији – казује Делфина Рајић, директор Народног музеја у Чачку.
ГЗС/Политика, Г. Оташевић
